Критика о дјелу

Текстови у овој књизи („Огледало времена”) по својој суштини су разнолики… Једни су написани у индивидуалној форми импресије, други у форми есеја, а трећи су озбиљне књижевне студије посвећене ономе чега има у књижевном дјелу Мироја Вуковића.

Радојица Бошковић

Последња његова дела, лирско-медитативна проза „Ја, Тара”, проза која се попут многих вредних дела у савременој српској књижевности налази на граници између приповедачког венца и романсијерског остварења, „Алуге” најбоље говоре да имамо посла са зрелим писцем и мајстором књижевног језика. Пошто се у књижевности све дешава у језику и пошто се добри писци препознају по начину његовог коришћења, онда треба рећи да се Мироје Вуковић у овом роману лирско-медитативног набоја показао као прави језички виртуоз. Други роман Мироја Вуковића „Алуге” показао је читалачкој публици како се прозно писмо овог аутора усложњава и потврдио његов приповедачки таленат. Његова књижевна реч је вишезначна, она носи велику семантичку енергију; његова језичка кућа је рационално организована и транспарентна, а при том је изузетно поетична, чиме се данас може похвалити мали број и чему теже добри писци.

Проф. др Мирољуб Јоковић

Вуковић је егзистенцијално и интелектуално био цио вијек свој, мигрант. Што својом вољом, што нуждом егзистенцијалних прилика. То се може примијетити и читањем његових књига и тема којима се бави, али је од оних писаца који се увијек, ради почетка и садржаја своје приче и пјесме враћа у завичај. Вуковић је писац који завичај схвата извором личног живота, непресушним бунаром из ког вади теме. Он је настављач реченице свог народа, реченице која има свој смисао, садржај, логичан крај и почетак… Мада је Вуковић превасходно писац „од овог свијета”, писац реалиста, у његовој прози је импозантан број страница које можемо окарактерисати као прозу индивидуалне имагинације, описивање фантастичног, чудног и напорног очуђавања очигледног, који се доњим слојем ослања на рационалну фантастику.

Радојица Бошковић

Оно што у литерарном смислу Мироју Вуковићу обезбеђује заслужено место у црногорској литератури јесте његов изузетан осећај за детаље, његова прецизност.

Новица Ђурић

Наша књижевност — укључујући ту и поезију, и приповјетку, и роман — добија своје умјетничко рухо и преко искреног и јасног гласа Мироја Вуковића који својим дјелом настоји и успијева да изрази сву комплексност, контрадикторност и апсурдност наше савремене политичке, друштвене и културне атмосфере.

Винко Б. Стојановић

Вуковић прича занимљиво и сликовито, психолошки продубљено, каткад до понорности, честа луцидна и са издашно богатим опсервацијама, изразито реалистичко и снажно, и одличним познавањем амбијента и људи о чијим судбинама казује. Његова проза има запажену литерарну тежину која је одваја од почетништва, њен се писац и у најзамршенијим фазама причања добро сналази и доводи ствари до краја, увјерљиво без сумње, живо, рељефно и пуног даха. Чврсто држећи основне нити фабуле.

Душан Костић

Није изненађујуће што све књиге Мироја Вуковића, па ево и „Друго лице ствари”, доживљавају нова издања. О чему год да пише, његове теме, језик и начин приповиједања не губе црте модерног и актуелног.

Љиљана Павићевић

И на крају се мора рећи да је Вуковићева нарација у духу најбољих традиција наше усмене и приповједачке књижевности.

Жељко Бојовић

Простор и временски тренутак у коме Мироје Вуковић смјешта своје ликове универзални су, мада нијесу лишени географске и етичке позадине.

Ратко Делетић

Да ли у неком наредном периоду треба очекивати нови (трећи, примј. ВБ) зборник о књижевном дјелу Мироја Вуковића? То зависи од даљег стваралаштва Мироја Вуковића, али и заинтересованости књижевне критике како о појединачном тако и о његовом свеукупном дјелу.

Мр Александар Ћуковић

И пјесник Мироје Вуковић схвати: о чудесној Тари само Тара говорити може (уосталом, зар има љепше вербализације од солилоквија!). И поче записивати Тарину исповијест. Тако настаде роман „Ја, Тара” који је права ризница стилских фигура… а прича ли то Тара о човјеку или човјек о Тари — питање је које човјека стално држи у недоумици… То није само прича Таре о Тари него прича о свему што је у вези с њом, или се с њом у везу може довести не само просторно већ и догађајно, не само оно што је стварно, која и представља нестварну стварност, која је, уосталом, Тари и најпотребнија… Роман „Ја, Тара” због свега наведеног јесте роман који читаоцу нуди уживање и то најмање двоструко: уживање у оживљеним сликама чари чудесне Таре и уживање у љепотама пишчевог језика без којих ни Тарине чари не би биле тако бајковито лијепе у овој књизи. Зато се као доминантна карактеристика романа „Ја, Тара” може издвојити хармонија коју чине љепоте Таре и љепоте (књижевног) пишчевог језика.

Проф. др Милош Ковачевић

Књигу „Ја, Тара” Мироја Вуковића требало би да сви прочитају из литерарних, али и многих других разлога, прије свега себе ради.

Проф. др Слободан Вујачић

Мироје Вуковић је Тари приступио из необичног угла: пустио ју је да говори у првом лицу. На тај начин он је успио да избјегне замку реалистичке прозе, јер овај роман није дескриптивног него приоритетно наративно-рефлексивног типа, са врло функционално уклопљеним дескриптивним екскурсима.

Проф. др Милош Ковачевић

Мудрост воде довела је Тару до сазнања да је бројање година и векова сасвим непотребно, да је свако време њено, а кад то знаш, онда брзо стичеш сигурност у себе и у све око себе.

Драгица Ивановић

Прије двадесет година роман „Ја, Тара” Мироја Вуковића својим називом, иницијалним опсегом, језичким слојевима, структуром и семантиком готово да је представљала инцидент на тадашњој прилично монотоној прозној мапи у Црној Гори. Сада се њено дорађено четврто издање доима као значајно иновирано дјело које својим главним одредницама Вуковића смјешта у све мању групу префињених сљедбеника лијепог стила и драгоцјених домета и класичне и усмене књижевности.

Богић Ракочевић

Није случајно што је ријеч о постанку свијета и човјека, ријека, како носи наслове пар првих поглавља овог дјела, јер све има своје зачеће, дакле, зачеће живота у води, у води ембриону уопште бивствовано.

Др Раде Џуверовић

А за Мироја Вуковића, о чијим књигама је овдје ријеч, може се рећи да свакога дана и сваке ноћи, кроз његов сан и јаву протиче Тара.

Мр Исак Калпачина

Пратећи све токове блиставо лепе Таре, Мироје Вуковић је „књижевним длетом” извајао дело непревазиђене вредности и значаја у области екологије и еколошке мисли уопште. То је садржај који чини саставни део живота, метафора, алегорија, коју сваки пут треба изнова одгонетнути.

Родољуб А. Милић

Умјесто испразног морализма, који је предоминантан у савременим расправама о еколошким проблемима, у нас и у свијету, Мироје Вуковић му у својој необичној књизи „Ја, Тара” супротставља медитативно-лирски и филозофичан говор у коме поменуто природно сродство долази до изражаја. Логос, моћ мишљења и говора, својствен човјеку, приписан је и ријеци, што омогућава њену комуникацију са птицама и звијездама, дрвећем и животињама, небом и сунцем, са рибама и, коначно, људима.

Др Мићо Цвијетић

Аутор Мироје Вуковић, то је посебна прича. Шта га је опредијелило да уложи цио свој умјетнички дух и стваралачку енергију, вријеме и љубав и напише књигу која одушевљава (Монографија „Тара”)… Књига садржи 250 страница, од чега 73 странице текста, четири карте, 342 колор фотографије, панорама Таре, њеног кањона и Дурмитора који су одавно постали свјетска природна баштина.

Проф. др Драгомир Кићовић

Као што се цијелим својим током ријека Тара надмеће и разиграва, доказујући шта је у природи од чега љепше, да ли стрме литице, небо над кањоном, мозаик у бистрој води, брзаци, сиге, извори и водопади, зрикавци, орлови и дивокозе, тако се у овој књизи из странице у страницу, читаоцу указује и отвара чудесни свијет љепоте.

Радисав Машић

Стрепња Таре („Ја, Тара”) је, у ствари, стрепња сваког човјека понаособ пред универзалним питањима и загонетком живота. То је једна апокалиптична стрепња о коначном опстанку природе и свијета уопште. Она своју оправданост темељи у основном људском питању — да ли вриједи или не вриједи живјети? Односно, да ли вриједи или не вриједи тећи? Самим тим што постаје логосно биће, Тара је овдје поистовјећена са временом које такође тече (никада двапут не можеш стати у исту воду — Хераклит). Кад говори о времену, аутор не мисли на једно вулгарно, окоштало поимање времена, са своје три строго одређене етапе које постоје независно од човјека. Вријеме је овдје узето као кључни егзистенцијал људског постојања…

Софија Јеловац

(Рам за причу о Јакову) Из литературе је познато доста случајева остварења приче у причи, али мало их је, ако их има, гдје се прича у причи умножава још једном причом, тако да се добија композиционо начело „прича о причи у причи”. То начело Мироје Вуковић досљедно спроводи у свих 11 прича… За добру причу је потребно најмање двоје: добар језик и необичан догађај. Јер, приче нема ако иза ње не стоји нешто што се памти и препричава, али је нема и ако није добро испричана. Обје ове особине врло су изражене у збирци „Рам за причу о Јакову” Мироја Вуковића.

Проф. др Милош Ковачевић

Одмах ваља истаћи да је за интертекстуално читање (респ: читање које у поступку тумачења успоставља везу с другим текстовима и-или дисциплинама) посебно занимљива приповјетка „Сан”. Када сам истакао могућност интертекстуалног читања, имао сам у виду успостављање значењске везе са психоанализом (Фројд) и још у већој мјери аналитичком психологијом (К. Г. Јунг)… Семантичко језгро структуре ове Вуковићеве збирке за сада сасвим уопштено речено, ваља тражити у, за свих девет приповједака повезујућем појму Зла, које у овима на различите начине бива презентно.

Проф. др Синиша Јелушић

Након пажљивог ишчитавања прозних дјела Мироја Вуковића, са посебним обраћањем пажње на женске ликове, не можемо се отети утиску да би оштро перо вјештог драматурга о свакој од тих жена могао направити занимљиву и потресну монодраму, или неки други облик сценског текста. Ликови и судбине тих жена, чини нам се, вапију за тим.

Славко Шћепановић

Само је природни и животни амбијент пишчевог завичаја могао одњивити онакву структуру главног књижевног лика, јунака „Рама за причу о Јакову”, Јакова Градинића. Портретисан као „лопов, комита и пустињак” главни јунак се из приче у причу непрестано дограђује и израста у вишедимензионалну личност.

Драган Вујисић

(„Друго лице ствари”) — Без обзира за којим димензијама времена трагао, да ли за оним које је неповратно прошло или оним који има некаквих веза са нама, овај писац хроничарско-лирске вокације, увек трага за оним што је архетипско и метафизичко у човеку. Растварајући ту тамницу српског језика која је саздана на раскрсници путева и свакојаких интереса, показујући нам то друго лице ствари са којима се пре или касније суочавамо, Вуковић нам је показао како функционише језик идеологије, како раде тајанствени кодови традиције и културе, како језик подсвести и подела разара хоризонт људских могућности.

Проф. др Мирољуб Јоковић

По суптилности вођења радње, тананом дозирању идеолошке тензије као најдоктринарнијег моралног оптерећења, приповјетка „Сан” надраста остале приче, постајући у неку руку њиховом симболичном водиљом.

Јованка Вукановић

У роману „Алуге” аутор свог јунака након ратних драма које је доживио на овим просторима, води у један други језички, културни и цивилизацијски миље, са којим ће се породично ородити — Љубљану. Своју личну ратну драму покушаће да излијечи далеко од завичаја, покушаће да пронађе лијек за своју бољку „негдје другдје” (Љубљани), али безуспјешно. Привидан излаз и смирај потражиће у завичају (након 40 година), гдје се рана и урезала. Дакле, од завичаја није могао побјећи.

Др Мићо Цвијетић

У роману као на покретној траци дата је скупна слика промашеног живота. Не само док је буктао рат и кад је човјеку живот висио о длаци, него и послије њега када се требало свићи на друге средине, сем оне завичајне. Тако и поратно вријеме дође као мора.

Академик Жарко Ђуровић

Открио сам, међутим, један кохерентан ток. То је ток сталне запитаности јунака романа о себи у свом времену („Алуге”), о себи ван завичаја и особито у завичају, Пиви, о свом очуђавању због сопствених илузија у времену послије Другог свјетског рата, када се сматрало срећним треном — отићи из завичаја у град, али и очуђавању кад се мора, послије свега, вратити не само у завичај већ и у прошлост.

Коста Радовић

Аутор успјешно урања у психологоју актера романескне радње, посебно Видакову, пратећи ломове у његовој души, оно његово друго ја, и све оне подсвјесне реакције које настају при суочавању главног јунака са самим собом, али и са другим гласовима који га прогоне и оптерећују, посебно Станичин.

Др Мићо Цвијетић

Заједно са са проблемима сталних диоба и мржње, оне дивље или прикривене, чини овај роман прилогом о нашој вјековној судбини. Писац види да се на том плану ништа не мијења и то је она фаталност коју злоупотребљавају мали и велики кнежеви наши (укључујући издаје сина према оцу, брата према брату и сл.), укључујући злочине због сурове борбе за власт и одржање власти. Себичност, тако својствена скоројевићима, бездушност, суровост и залуђеност подјелама, илузије о хвалоспјевности нашег етоса — све су то питања која, због своје ситуације, преиспитује главни јунак романа. Он у једном тренутку увиђа какву је пустош у људима и међу људима учинило безбожништво, јер је ситуација чудна: кад људи прогнају праведног Бога са његова престола, онда се они устоличавају на његовом мјесту, онда они насељавају антихриста у човјечјим душама, онда је мржња начин живљења, себичност — однос, а злочин — тријумф.

Проф. др Јован Чађеновић

Иако не Лалићевом методом, Вуковић се попут њега враћа рату и револуцији као изворишним инспирацијама. Овдје је, наравно, тога мање, али се мотиви отуд ипак виде. У композицији и списатељском занату он показује умјешност, премда је градња портрета ђаволски сложен посао. Избјегавање стереотипа и уношење модерног поступка је експеримент, а сваки експеримент је коцкарске судбине. У овом роману модерног типа, има доста новина у односу на традиционални концепт романа… У роману има доста рефлексија и мисаоности, што свакако уздиже општи ниво романа, као умјетничке ријечи модерног доба. Неке од тих рефлексија су стандардног типа (на пр. она о компликованој људској психи или она да се кључеви за разумијевање наших издаја налазе у гробу), али је приступ другачији, па и вриједност романа нараста и при посматрању из тог угла.

Др Крсто Пижурица

Вуковићев једноставан и приступачан језик омогућава да лако успоставимо комуникацију са романом, чија је структура сложена, са неколиким токовима казивања и паралелним радњама. Та „филмска техника” показује да писац зналачки влада приповедањем и евокативним тоном уобличава радњу.

Др Милутин Ђуричковић

„Алуге” Мироја Вуковића су епистоларни роман о једној изгубљеној генерацији. Што је вријеме од рата више одмицало, у души једне генерације, која је за слободу дала све, угнијездила се сумња: је ли имало смисла гинути за ово за шта су гинули? Они који нијесу ратовали, или су ратовали на другој страни, чак и цијели народи, добили су све. Један од наратора романа често се пита у обрачуну са самим собом: „Да ли је једна обманута генерација живјела у боци привида, у илузијама?”

Др Саво Стевовић

Ово је роман који врви од дијалога и хроника, он је и психолошка драма и историја, многослојна анализа карактера и судбина и све је то исказано кроз време, али и као ехо давних и далеких порука, уз чију се помоћ може тумачити и оно што је било, што јесте и, слутити, оно што следи.

Велко Велковски

Роман „Алуге” је без сумње најбоља књига у досадашњем стваралаштву Мироја Вуковића. На основу свега што смо у овом осврту истакли сматрамо да је то ваљано остварење и значајан допринос нашој романсијерској прози.

Мирко Иконић

Роман „Алуге” као структурална драмска цјелина, као добро дијалошко јединство из којег еманира мудрост, лирика, дакле, Вуковићев дух који све метаморфозира и уздиже на лирско-филозофски ниво, врло је привлачан за читање.

Жарко Мандић

Интересантна и успјешно описана епизода је Видаков сусрет („Коловрат”) са једним сликаром у Београду, на обали Дунава, који истовремено слика двије слике на два штафелаја (са потпуно различитим мотивима, примј. ВБ), који на крају разговора указује да му процес сликања представља бијег од сурове стварности, чиме романописац још једном указује на богату психолошку страну књиге.

Проф. др Драган Копривица

Оном ко прочита овај Вуковићев роман („Коловрат”), не може промаћи утисак да је писац ослободио доста приповједног простора за социолошко, идеолошко и политичко промишљање стварности, распада Југославије, у којој живе носиоци радње на чијој причи се заснива конструкција цијелог романа.

Радојица Бошковић

С једне стране ове укрштене нарације („Енглеска посла”) налази се комунистичка идеологија (оличена у лику Гавра Оташа) која би да контролише све, историју, народну свест, мит и легенде, а са друге стране оно мноштво јунака које се кроз гласине о Херцегу, кроз приче и легенде брани од свакве врсте контроле и ограничавања слобода (оличене, пре свега, у песнику Градину Боровцу).

Проф. др Мирољуб Јоковић

Све апсурд до апсурда. Херцег је насликан као носилац здраве народне логике о коју се као о литицу разбија у парампарчад недомишљено учење револуционарне генерације. И управо пројекција историјски оверених истина на време и обичаје послератних дешавања извргавају руглу све заблуде и кривотворења која су се тада дешавала, а чијом је жртвом постао не само обичан човек, него и целокупна прошлост, вредности нагомилане вековима, схватања таложена дугом искуственом активношћу генерација, итд. Вуковић успешно гради апорије у неравноправном дијалогу скоројевићки плитког умовања са вековном мудрошћу колектива који је стицајем историјских околности пао под ноге незнању и неморалу.

Проф. др Радоје Симић

У том смислу лик пјесника Градина Боровца необично је занимљив. Он је у пишчевој стратегији онај који најбоље разоткрива слојеве значења, тачније речено, он је поетичко и критичко начело романа. Као биће које не пристаје на задату и контролисану стварност, он јасно изражава идеју да нам је прошлост сва у рушевинама, а богме, и садашњост, а све су прилике да ће таква бити и будућност.

Проф. др Мирољуб Јоковић

Истакнимо још једну особеност Вуковићевог романескног поступка. Наиме, у његовом роману ликови се самоодређују управо односом према феномену Херцегове појаве. На примјер, један од привилегованих јунака романа, са којим се, по свему судећи, у највећој мјери поклапа ауторска тачка гледишта (уопште би теоријски била занимљива потанка расправа о носиоцу ауторске тачке гледишта у овом роману који би, по свој прилици, требало да буде гимназијалац Григорије Недић, „кандидат за Партију”), јесте Градин Боровац „пјесник, боем, бескућник” који на једном мјесту вели: „Ова Стијена смо ми, ја и ти, и овај народ… Ако се ових дана и није појавио Херцег, онда се неко паметан сјетио како да се одупре покушају испирања мозга, претварајући га у рупу у коју ће они потом збијати све што им падне на памет, све те глупости и обмане. А ако нам узму Херцега, ко зна шта ће им сјутра пасти на памет.”

Проф. др Синиша Јелушић

Логичку стабилност, кохерентност и рационалност приповиједања М. Вуковић обезбјеђује тако што сложеност наративног дискурса везује за једну персоналност, за Херцега, као центрипентално упориште, апокрифну тајну, на чије јавно и тајно, службено и приватно, идеолошко-политичко или историјско одгонетање је усмјерена активност свих преосталих актера сцене романа „Енглеска посла”.

Радојица Бошковић

Најновији роман Мироја Вуковића „Енглеска посла” већ од прве странице читаоцу и нехотично намеће нека упоређивања са романом Горана Петровића „Опсада Цркве Светог Спаса”. Ова упоређења се различито модулирају; од најдиректнијих асоцијација везаних за наративне детаље, преко сценског осмишљавања прозног пројекта и елемената структуре романа, до изведених вредносних судова и етичких нивоа једног и другог дела.

Јово Кнежевић

Негдје на самом почетку романа „Енглеска посла” Мироје Вуковић исписује кључну реченицу која на једној страни открива силе деструкције, разграђивања човјекових илузија, а на другој страни дјелују силе одбране и трајања: „И досад смо се саплитали у мраку, све нам је непоуздано и о свему натуцамо, али смо досад бар мислили да нешто знамо, да нешто имамо и видимо. Сад ми се чини да ови хоће да ничег не буде па да нас воде за руку тамо куд су наумили да нас воде. А хајде га ти сад знадни куд нас то они воде.”

Милица Краљ

Очигледно је да сви велики заноси о прекомпоновању света, кад-тад заврше на згаришту историје, јасно је да је Вуковић створио јунака (Григорије Недић — Енглеска посла 2) и наратора типа малог човека, односно да је написао реквијем за педесетогодишњу комунистичко-социјалистичку расправу човека са историјом и егзистенцијом на простору где све врви од мита, легенде и приче.

Проф. др Мирољуб Јоковић

Григорије Недић није свезнајући приповједач, он је лик који доживљава и казује токове митске и историјске стварности. Он је учесник и свједок послијератних (дијелом и ратних) догађаја, предани поклоник Пиве и њених ријека, заинтересовани приповиједач насљеђа и традиције, трагалац за предачким симболима Херцега Стјепана и Соко-града, резонер послијератног доба и политичких токова од једнопартијског до новијег, вишестраначког доба. Романескна прича заснива се на полифонији емоционалног, медитативног, критичког и рефлексивног начина приповиједања.

Проф. др Лидија Томић

Централни дио приче се дешава деведесетих година, тачније све се то са Григоријем и његовим сударима са самим собом и стварношћу зауставља пред том граничном деведесетом као неким зидом који се не да срушити као што је срушен берлински, а још мање заобићи. Остаје осјећај који све онеспокојава, па на одређен начин и самог јунака мада он то јавно не исказује, наговјештај онога што ће се неминовно десити, а што је данас нама читаоцима, нажалост, већ одавно познато, али не и тадашњем Григорију Недићу.

Др Мићо Цвијетић

Мијешајући стварно и реално са магијским и иреалним, претварајући обичне ставке живота, односно правећи фантастичан сусрет прошлости и садашњости, писац је обогатио свој стваралачки поступак, можда највише између корица овог романа. То је показао и на начин што се чувао емотивне бомбастичности која увијек оставља читаоца хладним, зато што су емоције именоване, побројане, много их има, а оно што увијек недостаје је поставка и контекст у коме се све дешава. Као да је Вуковић имао на уму упутство Е. Хемингвеја: „Покажи читаоцу све, али немој ништа да му кажеш.

Благоје Вујисић

Један од јунака, Матија Бурић, каже: „Ми смо се борили, заправо твој и мој Гавро Оташ, против икона, а градили смо неке нове иконе.” То је окосница за цијелу историју памћења којом врхуни констатација Гавра Оташа који у Григоријевом сну каже: „Демократија ти је растегљива ствар, ко гумаластика, зависи ко је, како и на коју страну растеже.”

Богић Ракочевић

На стр. 91. првог тома романа „Енглеска посла” Мироја Вуковића, један од ликова каже да су пјесници „што и огледало али које не одсликава само оно што се види.” Дакле, књижевници виде много више, осјећају више, тумаче дубље, упућују и откривају далекосежније него што то чини дневна употребна трака.

Јованка Вукановић

Као прво, кроз изјаву коју саопштава пјесник Градин Боровац аутор романа је дао и најљепши и најбољи дио цјелокупног романа, литерарну анализу достојну правих умјетника пера. Монолог Боровца о времену и људима представља најбољи примјер емпатије романописца, његовог уживљавања у саму срж проблема романа, те наведени цитат представља и литерарни кључ цјелокупне књиге.

Проф. др Драган Копривица

И овакве сцене у роману („Енглеска посла”), а о томе смо већ писали, такође указују да је грешка судбине што није било среће да ово остварење доспије у руке великог мага филма Живка Николића, јер је ријеч о штиву као предодређеном за његове редитељске гротекстне визије и многа филмска рјешења.

Проф. др Драган Копривица

Након сада већ више од 30 година упућености у књижевно стваралаштво Мироја Вуковића, не заборављајући умјетничке хоризонте које је досегао укупним стваралаштвом, а нарочито романима „Енглеска посла” 1, 2, 3, 4, те најновијим романом „Пут у Криводо”, ево ме пред његовим новим рукописом, потпуно другачијим, или можда сличним само појединим из његовог досадашњег богатог књижевног опуса, који и самим насловом „Обнова цркве на Заграђу и оснивање манастира Светог Јована Крститеља Претече”, буди знатижељу, позива и заголицава машту.

Владислав Влаховић

Тајна Григоријеве пећине заправо је истина која може да обасја живот једног човека, а кроз то обасјање да осветли и разјасни све оно чиме је тај човек вољно, а много чешће невољно био окружен. Захваљујући томе и роман „Тајна Григоријеве пећине” на изненађујући начин заокружује петокњижје „Енглеска посла” Мироја Вуковића.

Др Драгица Ужарева

Овај том („Тајна Григоријеве пећине”) с правом можемо сматрати круном ове смисаоне вјешто заплетене приче, гдје аутор кроз, можда јединствен, умјетнички захват, једног од раније споредних јунака тако снажно намеће, оживљавајући кроз његове медитативне буре дотадашњег главног јунака, претпостављајући смрт не као крај нечега већ можда само као неопходан услов за пуно разумијевање. Све оно што је велом тајне у претходним томовима ненаметљиво скривано, било да се ради о мјестима која с правом некада можемо сматрати „вратима пакла” или исто тако „предворјима раја”, или споредне ликове претворене у нове митове и легенде, аутор се овдје вјешто вратио кроз „мисаоне буре”, или снове новог главног јунака и опет их сакрио за нека друга времена, али сад на начин да свако свој одговор може потражити у својој имагинацији и бити задовољан њиме.

Владислав Влаховић

Дакле, овај роман и као својеврсна литерарна фикција, коинцидира са насловом чувене пјесме Лазе Костића „Међу јавом и мед сном”, а управо у таквој равни Мироје Вуковић остварује и најбоље слике свог романа, уз повремена халуцинантна стања, упечатљиво описана. У таквом свијетлу описује и функцију слијепих мишева у пећини којој се у свом бунилу нашао Григорије Недић: „Да ли је, значи, за свеукупни исход био важан Григоријев улазак у свијет тих тајанствених створења која фукционишу на још увијек непознат начин, међусобно и са окружењем комуницирају не само док су у лету него и кад мирују (…) помоћу посебних сигнала и таласа, стварајући чудесно поље у које наука још увијек није успјела да продре, а камоли да га одгонетне.

Проф. др Драган Копривица

У таквим фантмазгоријским секвенцама, у којм се мијешају сан и јава Григорија Недића, а које Матија Бурић, као својеврсни литерарни „изасланик” самог аутора Мироја Вуковића, сликовито, поступно и микроесејистички разлаже и, потом, увезује у сопствена сазнања и претпоставке, могли бисмо назвати једном врстом магичног реализма, маркесовски улогованог у животни пут главног лика.

Јованка Вукановић

Људи нестају у магли времена, док се страх увлачи као пошаст јер „свак се сваког плашио”. Тако ништа не остане од човјека, нарочито кад му одузмете снове.

Тодор Живаљевић

„Пут у Криводо” Мироја Вуковића типичан је антиратни роман, добар у замисли и реализацији. Можда је у својим варијацијама и детаљним коментарисањем једног трагичног и неизвјесног психолошког стања у којем се налазе његови ликови предуг за данашње читаоце навикнуте за брзо читање и брзо размишљање о прочитаном, али заузврат на оствареним литерарним квалитетима може да буде много привлачнији данашњим захтјевнијим и малобројнијим читаоцима.

Проф. др Марко Недић

Колико год ми желели да верујемо како је Адам Спасић главни лик „Пута у Криводо”, морамо признати да је главни јунак овог романа управо — СТРАХ. Писац га уводи суптилно, скоро криомице кроз трауме које стварају ружни снови, као и кроз магијски обред „саливања страве”, да би се пуни израз добио оног тренутка када се први пут огласе господа калашњикови.

Др Драгица Ужарева

Роман „Пут у Криводо” се тематски уклапа у контекст књижевних дјела писаца који су се бавили Босном (Кочића, Андрића, Селимовића, Ћопића) „чије су књиге један непрекинут колоплет сукоба, осионе власти, страха који обнавља мржњу и незајажљиву жеђ за осветом.” Вуковић напомиње да ни Пекић ни Андрић нијесу ставили тачку, „прије ће бити да су отворили заграду за процес литераризације босанске грађе”.

Мр Зора Јестровић

Криволчанка (роман „Пут у Криводо”) је и стварна и симболична, и материјална и сновита жена. Иако физички учествује у збивањима и окупљањима застрашених људи у подрумима н-ских зграда, у исто вријеме је безимено и нематеријално биће. Стигла је из Криводола, мјеста у коме се све искривило и покварило, у којем су људи убили љубав и спомен на њу, а онда је исто почело да се догађа и у Н-у. Отуда Криводолчанка има амбивалентно значење и утјехе и слутње зла. Она спасава јунака од страха, симбол је изгубљене љубави, спаса, наде и истине.

Мр Божена Јелушић

Иако сасвим модерног облика и мисли, Вуковићеве песме („Незвани гост”) у овој збирци садрже у свом општем тону, језичкој складности и пуноћи: И би човјек И би душа И би ријеч… понешто од онога што карактерише поетске записе који су нам пристигли из ранијих времена наше писмености: Оживи у нама Наду Па да будемо као новорођенчад.

Проф. др Драгољуб Збиљић

Књига „Незвани гост” враћа из заборава многе заборављене ријечи језика. Заправо простора Пиве, Херцеговине, што је још једна особеност ове поезије. Особеност је и у њеној реалности, сликама и фигурама. Има се утисак да пред читаоцем тече Тара, Пива, Дрина…

Ратко Делетић

У Вуковићевој поезији, човјекова позиција је у извјесном константном отклону од саме себе: увијек између два свијета, оног дохватљивог, мање-више споља диктираног, и свијета његових сопствених унутарњих нелагода и немирења. Заправо, човјек је између двије море, а које најчешће, у завршници пјесме, резултирају — трећом.

Јованка Вукановић

Наслов књиге („На жици”), те и истоимена песма којом почиње лирску исповест, припрема читаоца за мотивско одређење и за питања која чак и у Господа остају без одговора.

Гордана Влаховић

И нова песничка књига Мироја Вуковића „На жици”, сигурно је настајала у предасима између његових обимних епских књижевних форми, у којима је опсервирао галерију ликова, догађаје и векове. Али, у песмама, као што су ове, аутор се бави, превасходно, личним доживљајем и промишљањем света, загледан у себе и у своје вратоломно време.

Др Мићо Цвијетић

Његова најновија збирка песама „На жици” управо нам и говори о тој распетости, личној али и општељудској, националној али и свечовечанској, у којој се песник, као било који други човек, час осећа као нит затегнута над безданом, час као онај чији је задатак да на танкој жици изведе свој маестрални животни плес.

Др Драгица Ужарева

У сваком случају, Мироје Вуковић нам је представио занимљиву збирку пјесама за дјецу („Говор трава”) и сигурно је штета што се више није бавио овом врстом поезије.

Проф. др Вук Церовић

Он (Вуковић) понире у тајне скривене обичном оку, уводећи читаоца у један чудесан свијет магије и маште какав се сусреће само у бајкама. А то јесте први и основни услов успјешног пјесништва и књижевности, како за дјецу тако и за одрасле. Тај услов је Мироје Вуковић у цјелини и дословце испунио, нудећи читаоцу, не само дјеци и младима већ и одраслима, једну чаробну књигу пјесама у којој понире у скривене дражи природе, насловљену називом „Говор трава”.

Веселин Брновић

Епилог небеске драме је све — светлосни поредак који се поново успоставља, а његови прекршиоци кажњавају пакленим мукама. Тако ће М. Вуковић указати на битну особеност Његошеве поезије. Било да говори о „Горском вијенцу” или „Лучи”, Вуковић ће увек потенцирати тај радосни призвук, „ведри дух” којим су натопљени Његошеви стихови. Нарочито, јер је њихова унутрашња покретачка енергија — радост којом се завршавају Његошеви спјевови. И та радост остаје као метафизичко осјећање да се свако нарушавање поретка правде на крају завршава поразом.

Проф. др Соња Томовић-Шундић

У књизи „Лирско у Лучи микрокозма”, коју је Вуковић недавно објавио, налази се веома индикативна и тачна опазица да у том дјелу лирска нота обитава као његовфа драгоцјена креацијска саставница.

Академик Жарко Ђуровић

Да није пјесника и иних књижевника и сличних стваралаца, ко би могао, ко би смогао снаге и умијећа да се макар и мало и недостојно, али добробитно одужи онима који су то, како рече Мироје Вуковић, „заслужили својим животима и љубављу.” Како је поета само јасан и прецизан у својој једноставној и јединственој паралели — животима и љубављу. Нема љубави без живота по Божјем благослову, нема живота без љубави од Божанског надахнућа дадене („Године прошле”).

Перивоје Поповић

Неко је рекао да би занатлија — столар, прије направио врата него што би их Балзак описао у свим детаљима, а ја бих додао да би путник намјерник прије прегазио цијелу Пиву прије него што би је Вуковић у свим њеним појединостима описао. И онда се запитам: Је ли Вуковић толико опчињен Пивом или, пак, њега Пива толико својата као саставни дио своје љепоте?

Веселин Брновић

Ништа у овој повести није измишљено („тако је то било”), није улепшано, а све је дато с мером списатељског дара Мироја Вуковића и из његовог (и родитељског, племенског) погледа на живот око себе, провучено, дакле, кроз диоптрију појединца све са једним циљем — „из личног, породичног али и ширег угла гледано да буде спашено од потпуног заборава”.

Проф. др Милица Радовић-Тешић

Рукопис се („Вријеме одрастања”), иако има мемоарски карактер, чита као особен и узбудљив роман, чија је нарација привлачна и жива, мјестимично обогаћена елементима дескрипције и разговорног стила.

Мр Исак Калпачина

Књига је („Учитељска школа у Фочи”) поетично писана и чита се као питко романескно штиво са темом која интригира и провоцира од странице до странице и заокупља читаочеву пажњу, посебно кад се суочиш са божанским женским гласом, са мелодијом пјесме „Сјети се Нина оне јесени”, а то је почетак школске године, почетак новог живота ђака.

Добрило Павић

Кад властити живот осмотри са временске удаљености, човјек понекад помисли да је кроз обрнут двоглед видио неког другог који му је и близак и далек. Такве ми је утиске изазвало читање аутобиографских записа књиге „Сачувано од заборава” Мироја Вуковића, у којима помиње и између осталих, и мене и присјећа се нашег заједничког рада и дружења у школској 1965–66. години.

Стево Ћосовић

Три су наслова Петра II Петровића Његоша естетски најдовршенија и најсавршенија за разумевање његове поетике, они у потпуности апсорбују и све друго што је највећи песник српског језика завештао књижевном потомству, те је у том смислу тематски дијаграм књижевнонаучне студије Мироја Вуковића „Читајући Његоша” поуздана топографија на којој су обележена сва важна својства песниковог опуса.

Проф др Ненад Кебара

Мироје Вуковић је сачинио један сложени и актуелан драмски текст („Ајфоровци и ратници”), чије је исходиште наша трагична историја која се, нажалост, циклично понавља.

Будимир Дубак

Читајући драмски текст Мироја Вуковића „Ајфоровци и ратници” нијесам могао да се отргнем утиску да он гради, негдје испод Дурмитора на обали Таре, Вавилонски торањ у коме влада збрка разних језика која онемогућава нормалну комуникацију и доводи до неразумијевања међу људима.

Жељко Бојовић