Вријеме одрастања

„Вријеме одрастања”, рецензенти др Милица Радовић Тешић, Исак Калпачина, Веселин Брновић (УНИРЕКС Подгорица, Народна библиотека „Стеван Самарџић” Пљевља, Центар за културу Плужине, 2017), је књига која директно осликава баш то вријеме исказано насловом — вријеме физичког, менталног и школског одрастања и сазријевања током четири године, од петог разреда до завршетка осмогодишње школе. Стога је ова књига кохерентнија од претходне, јединственије фабуле, скоро међусобно повезаних догађаја и личности који учествују у Вуковићевом одрастању. Самим тим непосреднија, што аутору даје више могућности да цијелу књигу учини доживљенијом, свакако, и поред очигледне хронологије и чињеница, и књижевно уобличенијом. Почиње са одласком у пети разред осмогодишње школе на Рудини, Црквичком Пољу и низом занимљивих догађаја и доживљаја током те године, да би потом шести и остале разреде наставио у Осмогодишњој школи „Радоје Контић” у индустријском насељу у Градцу код Пљеваља код сестара Анђе и Јованке, гдје су живјеле. И у свему томе се нижу ситуације у којима млади Вуковић упознаје живот, нове, непознате ствари, другове, наставнике, суграђане и води један веома динамичан живот. Њега од почетка, пуног енергије и знатижеље, вуче жеђ за новим, за знањем, показује интересовање за много области живота. Све до појаве прве љубави која отвара нови свијет и на емоционалном и другом плану. И у свему томе сазријева. Поред другова, с којима такорећи живи сваки трен, осим кад спава, посебно се на њега одразила и допринијела његовој свестраности личност и енергија наставника Вучка Томића који им преноси и енергију и сазнања невиђених размјера, посебно кроз неких 12 секција. И све то без пристрасности. И што је за невјеровати, ради се о човјеку који је у гимназији од бомбе заостале у бунару доживио несрећу и остао без руке и ока. Све је то опремљено са великим бројем квалитетних и оригиналних фотографија из тог времена што књизи даје посебну вриједност. Сам Вучко, који је послије у Сарајеву био управник Студентског дома у Неџарићима а и предсједник једне од сарајевских општина, прочитавши Вуковићеву књигу, рекао је породици: „Не треба ми подизати споменик, Мироје ми га је већ подигао. Најљепши.” Вуковић је, доцније просвјетни радник, овим ликом показао какав би требало да буде сваки просвјетни радник. Књига се завршава разиласком школских другова на све стране, одласком генерације на даље школовање, Вуковићевим у Пљеваљску гимназију у новоотворена одјељења учитељске школе, чиме је заправо зацртан доцнији професинални пут Мироја Вуковића. „Поједине сцене из ових записа данашњем дјетету, па и одраслом читаоцу, изгледају као да су фрагменти из давних бајки које је створила креативна пишчева машта. Но, све је то представљено сасвим вјеродостојно, као да је забиљежено објективом филмске камере. Веома је занимљиво колико су та сјећања свјежа и како је у њима сачувана вјеродостојност догађаја, са бројним и упечатљивим сликама и детаљима. Стиче се утисак као да је наш аутор још као дјечак на узрасту 10 до 15 година водио неки свој дневник…” (Исак Калпачина). „Сви смо ми имали своје вријеме дјетињства и младости, своје путеве одрастања и школовања, своје ђачко доба, али ријетко ко као Мироје Вуковић умије да се томе времену и тим путевима врати и о свом ђачком добу остави тако занимљив и инспиративан писани траг” (Славко Шћепановић). „У сваком случају, Мироје Вуковић је написао искрену, топлу и њежну књигу која није само његова него и наша, којом своја сјећања не призива само он него и ми, која је животна колико и сам живот, која нас опомиње али и чини богатијим, зове нас да се вратимо људскости и самоме животу у име живота” (Веселин Брновић).