Тара

а) „Тара у слици и ријечи” (ДПУ „Знање” Подгорица, ИП „Комови” Подгорица 2005) — ћирилично, тројезично издање: на српском, енглеском и руском језику

б) „Тара у слици и ријечи” (ДПУ „Знак”, ИП „Комови” Подгорица 2006) — латинично, измијењено издање на српском, енглеском и руском језику

в) Монографија „Тара” (ДПУ „Знање”, ИП „Комови”, Подгорица 2011), с новим техничким рјешењем и висококвалитетним фотографијама, на српском, енглеском и руском језику.

Иако је Тара, ријека посебне, непоновљиве љепоте и других изазова, одавно свјетски позната, још 1977. године у оквиру пројекта „Биосфера и човјек” уврштена у еколошки резерват биосфере свијета, иако је Тара заједно са Националним парком „Дурмитор” под заштитом УНЕСКО-а уписана 1980. године у Регистар свјетске баштине, а 20. септембра 1991. године на Жабљаку Црна Гора проглашена еколошком државом, иако се деценијама Таром спуштају хиљаде њених љубитеља из свих крајева свијета, Тара није имала своју монографију. А изнова се, мало, мало појављују акције да се она обезличи, претвори у језеро изградњом хидроцентрале, а то значи дефинитивно уништи. Из тог сталног страха за Тару, а у жељи да широј јавности покаже сву њену љепоту и непоновљивост, Мироје Вуковић се одлучио на тежак и скуп, наравно и неизвјестан подухват — да направи књигу, монографију којом ће све то бити представљено. Као књижевник и као публициста знао је колико је то напоран и веома скуп пројекат који раде читаве екипе истраживача, професионалних фотографа, уредника, уз коришћење савремених техничких рјешења и на крају најсавременије штампе. Исто тако знао је да је то и временски веома дуготрајан подухват. Па ипак, он се сам одлучио на тај подухват јер је то ријека уз коју је одрастао, јер је написао јединствену књигу о њој, „Ја, Тара”. Организовао је екипе које су се, уз Вуковићево сношење трошкова, спуштале цијелим кањоном Таре, фотографе попут професиналног фотографа Вјекослава Бојата да сниме сваки његов детаљ, сам је са сопственим фотоапаратом прегазио и измјерио Тару од мјеста њеног настанка испод Комова од ријека Веруше и Опасанице, верао се на литице, одакле би правио оригиналне нове снимке, обраћао се другима, аматерским и професионалним фотографима (Радиша Живковић из Београда, Душко Богдановић из Никшића) да му пошаљу фотографије и сви су се они одазвали и бесплатно му слали своје фотографије (од Момира Томића, Слободана Марковића, Здравка Ковача, Раденка Пејовића, Вељка Вујановића, Гавра Церовића, Данила Грбовића, Синише Стевовића, Ненада Корјенића, Слободана Боба Гаговића, Бранка Соколовића, Славка Драшковића, Миша Војиновића, Николе Буцало, Данила Мића Грубача, Златка Булића, а у трагању за квалитетним фотографијама помогли Радисав Машић, Секула Поповић, Маријан Миљић, Миленко Јовић, Небојша Лечић. Највећи број фотографија је снимио сам Мироје Вуковић. У свему му је помогао и Фото „Бони” из Подгорице.

Обраћа се најпознатијим истраживачима Таре и простора кроз које она протиче, њене геоморфологије, флоре и фауне, археолошких локалитета, етнологије, обичаја, грађевинске структуре насеобина, туристичких потенцијала, демографских карактеристика, историјског постојања, сакралних објеката, административнх јединица кроз које проточе. И сви су се они одазвали и бесплатно послали своје радове: академик Војислав Ђурић, др Михаило Бурић, др Драгомир Кићовић, др Мирослав Лазић, мр Златко Булић, др Раде Џуверовић, мр Милован Јеврић, Миладин Митровић, Дарко Брајушковић.

Сређени текст, као и цитате најпознатијих истраживача и књижевника који су писали о Тари, од Алексе Шантића, Владимира Назора, Михаила Лалића, Душана Костића, Ђоновића, Мира Булића… до цитата из „Ја, Таре”, негдје преко 50 њих, које су уређивачки унијете у посебан одјељак и тако видљиво показао шта су све у прошлости о Тари рекли и како су се њом надахњивали, дакле све то је требало превести на поменуте језике. Енглески превод је урадила Весна Лазаревић из Београда, руски др Маријана Киршова, професорица са Филозофског факултета Никшић, а консултант је био Славко Шћепановић. Рецензије су урадили др Драгомир Кићовић, мр Митра Церовић и мр, доцније др Златко Булић.

И онда је слиједио дуготрајни рад на уобличавању Монографије на коме су радили електронски прелом и обраду фотографија Момир Михаиловић те ликовно обликовање и технички прелом Ратко Мугоша Муги.

Прва два издања су била монографског карактера, треће је било права Монографија. Прво издање је имало фотографије нешто слабијег квалитета, друго издање је уврстило нове квалитетне фотографије и имало оригиналан прелом, треће је са најквалитетнијим фотографијама и са сасвим новим уређењем, обрадом и преломом.

У свакој књизи је објављено преко 400 фотографија које су пратиле цијели ток Таре и административне и локалитетске просторе кроз које она протиче.

Монографија је изазвала огромно интересовање. Промовисана је од Подгорице, Никшића, Пљеваља, Плужина до Београда. Познати стручњак УНЕСКО-а, директор Института за заштиту баштине у Риму, човјек који је био експерт УНЕСКО-а при пресељењу Пивског манастира, Жан Пол Филипо је одушевљено рекао: „Тако се представља своја земља.” Медији су све добро пропратили.

Још прије 15 година урађено је још квалитетније ново, четврто издање Монографије. Ни Туристичка организација Црне Горе, ни Министарство туризма ни Влада Црне Горе нису одговорили на понуду да финансијски подрже њено штампање без икакве ауторске накнаде и да располажу цијелим тиражом, с обзиром на сталну комуникацију са свијетом и делегацијама које долазе у Црну Гору, од којих многи обавезно оду на сплаваререње Таром, што добро дође као поклон и представљање највећих вриједности Црне Горе. Та Монографија још увијек није штампана.

Мироје Вуковић за овај изузетан подухват и сав труд није добио било какву награду. Али он се не жали. Он је сматрао да је то требало да уради за Тару, а да они којима је до ње стало то цијене.

Ево неколико кратких цитата о Монографији:

Проф. др Драгомир Кићовић (географ): „Аутор Мироје Вуковић, то је посебна прича. Шта га је опредијелило да уложи цио свој умјетнички дух и стваралачку енергију, вријеме и љубав и напише књигу која одушевљава.”

Ратко Делетић, пјесник: „Ријеч је о књизи која је добродошла не само за љубитеље литературе и природних љепота, него и као туристички водич који нас упознаје са богатом прошлошћу, садашњошћу ријеке Таре и њене околине. Ова књига је јединствена по много чему, а најприје по квалитетним текстовима, фотосима и бројним подацима.”

Сенка Дамјановић: „И роди се ријеч. Да је не би, можда би ова љепота остала да самује са собом, са њом, са Таром. Најзад се пробуди мисао да се ријечју открије и сачува. Посебно сачува. Од урвина и урнебеса овог времена и небрига. Небрига за оно што нам природа поклони именом Љепота. Уста ријеч да нас одбрани од змијуљастих цифара које диктира некаква економија.”

Дејан Миличић: „Изложбу је свечано отворио предсједник општине Пљевља Радоман Гогић, рекавши да ова изложба представља значајан допринос реализацији еколошких вриједности Црне Горе, а да је Тара једини објекат природе са двојном међународном заштитом.”

У Куслеовој кући у Подгорици 2011. године организована је изложба 60-ак фотографија Таре на коју је дошло преко 300 људи, а коју је потом у 15 дана изложбе посјетило више хиљда грађана и ученика из свих подгоричких школа.

Радисав Машић: „Као што се цијелим својим током ријека Тара надмеће и разиграва, доказујући шта је у природи од чега љепше, да ли стрме литице, небо над кањоном, мозаик у бистрој води, брзаци, сиге, извори и водопади, лептири, зрикавци, орлови и дивокозе, тако се у овој књизи из странице у страницу читаоцу указује и отвара чудесни свијет љепоте.”

Гојко Кнежевић: „Наглашавајући да је у настанку ове двије књиге о Тари („Ја, Тара” и Монографија Тара) заједнички — страх, Вуковић објашњава: „Обје су књиге букнуле у страху за Тару. Познато је да се ми, што рече Андрић, с највише енергије обрушавамо на љепоту.”

Проф. др Мирослав Додеровић: „У савременим условима заштите и хуманизације простора, књига „Тара” (као једина досад урађена монографија о њој) је неопходна литература за све оне који се баве заштитом, унапређивањем и валоризацијом природних а антропогених вриједности Таре и ширег окружења.”