Обнова цркве на Заграђу и оснивање Манастира Светог Јована Крститеља Претече

„Обнова цркве на Заграђу и оснивање Манастира Светог Јована Крститеља Претече”, рецензент Владислав Влаховић (УНИРЕКС, Унирекс гроуп Подгорица, „Свет књиге” Београд 2025). На Заграђу, једном од заселака Бријега испод некадашњег моћног и према записима „славног” Соко Града, вјекове је преживјела Црква, уз коју је сеоско гробље, задужбина херцега Стефана Вукчића Косаче, владара Херцеговине, у којој је планирао да буде сахрањен као што је његов претходник, моћни војвода Сандаљ Хранић сахрањен у својој прелијепој задужбини Шћепаници на Шћепан Пољу, коју је открио академик Војислав Ђурић седамдесетих година 20. вијека и утврдио да се испод стећка унутар цркве налазе Сандаљеви посмртни остаци, додуше без главе пошто су је освајачи однијели у Сарајево гдје се данас налази у Музеју БиХ.

Што се тиче херцега Стефана илити Шћепана, Турци су освојили Херцеговину и овај крај прије његове смрти па је он сахрањен у данашњем Херцег Новом. Црква је у облику куполе, али без крова, за све те вјекове пропадала, а ипак се није урушила иако је још у 15. вијеку с ње скинут олобни кров, али се у задње вријеме нагло урушавала. Заштитити је, посебно обновити, није било могуће из два разлога, први за то је требало много средстава и друго, тадашња власт за то није била заинтересована иако је због своје посебности ставила под заштиту државе. Та формална одлука није баш нимало помагала да црква не настави с пропадањем. Ипак, на великом скупу Брежана осамдесетих година је основан одбор и одлучено да се црква заврши. Акција је изванредно прихваћена, широм Југославије су формирани пододбори. А онда је дошао рат и распад земље. Ипак, идеја није замрла па је деведесетих година започето с акцијом и то на челу са веома агилним митрополитом Црногорско-приморским Амфилохијем, министром вјера проф. др Слободаном Томовићем, и уз свесрдну помоћ тадашњег директора Фабрике електрода у Плужинама Василија Блечића. О свему томе, и како је текла акција свеобухватне обнове, стварања једног новог комплекса око цркве, њеном фрескосликању и подизању конака тако да је основан нови манастир, један од најљепших данас не само у Црној Гори већ и шире, Мироје Вуковић је објавио књигу „Обнова цркве на Заграђу и оснивање манастира Светог Јована Крститеља Претече”. Он поуздано свједочи о цијелом процесу, с обзиром да је био непосредно укључен у цијелу акцију. Посебан замах акцији је дао долазак оца Лазара Стојковића, монаха и школованог фрескосликара, за кога је најбољи познавалац фрескосликарства академик Александар Чиликов рекао да његово фрескосликање стаје раме уз раме са средњовјековним чувеним умјетницима кир Козмом и Страхињом од Будимља, те да је он свакако данас понајбољи фрескописац на Балкану. Отац Лазар је унио динамику у обнову, нове, оригиналне идеје, невјероватну организацију и довео врсне мајсторе. Уједно је 2006. године организовао на Заграђу свакако највећи скуп археолога и научника црквеног градитељства који су се бавили проучавањем Соко Града, Шћепанице и Цркве на Заграђу, те Пивског манастира, а што је Вуковић уврстио у ову књигу. Вуковић сликовито, занимљиво прати цио процес све до свечаног освештања Манастира 27. септембра 2019. године, уз свеопште народно весеље. Вуковић је у својој књизи испратио и изненадну смрт Митрополита Амфилохија, годину дана потом 30. октобра 2020. године, а онда непуну годину касније и исто тако изненадну смрт оца Лазара, првог игумана Манастира, што је био ненадокнадив губитак. Своје записе Мироје Вуковић је документовао и са 100 колор фотографија којим се прати цио процес обнове, што цијелу књигу чини богатијом а тиме драгоцјеним свједочанством једног великог подухвата који ће се тек у будућности проучавати и на потпуни начин вредновати, на што Вуковић у свом запису већ на самом почетку подстиче. Рецензент ове књиге, књижевник Владислав Влаховић који је двије деценије долазио на пјесничке сусрете на Тари и казивао своје афоризме у порти Манастира, између осталог каже: „Поред чињеница које у себи садржи, и указивања на документа која су настајала и кроз та прошла и затурена времена, ово дјело ће у будућности сигурно имати и одређену димензију научне вриједности, макар као извор података, или бар као брана забораву да се и у овом времену, које пружа толико могућности за борбу против заборава, али и за фалсификовање историје, сачува макар овај исјечак истине, да вјерно и вјечно свједочи да смо одувијек чврсто на овом простору у вјери својој постојали.”

Мироје Вуковић је, поред даривања књига спонзорима, наравно и библиотекама, практично цио тираж поклонио Манастиру на Заграђу да они њиме располажу према свом нахођењу.