Искушења Григорија Недића

Роман „Искушења Григорија Недића” — Енглеска посла 3, рецензија Јованка Вукановић (Подгорица) („Октоих” Подгорица, „Свет књиге” Београд 2023) тематски и наративно прелази на сасвим други план и ниво. Умјесто наратора Григорија Недића, сада је то глумац Матија Бурић, који своје казивање почиње реченицом „Јуче смо сахранили Григорија Недића…”. Матију снажно погађа смрт свог чудног пријатеља Григорија о коме и даље мало зна, па уз осјећај кривице што га је све те године морио својом наканом да га пољуља у његовој скоро невјероватној залијепљености за идеологију и Партију, настоји да га накнадно, послије смрти, боље упозна, а уз жељу да о свом пријатељу исприча нову причу о томе како је доживио Милутинов, сина му, одлазак у војску, који је у предвечерје рата у БиХ рањен код Сарајева, панике за његов живот, одлазак са Матијом у Сарајево у Војну болницу, сусрет са Матијиним пријатељем и глумцом Сарајевског позоришта Едом Мурићем, почетком хуманитарних акција након што су одгледали колоне избјеглица које су продефиловале Никшићем, те након одгледаних сцена масакра војне колоне у Добровољачкој маја 1992. године, у којој само стицајем околности што је недјељу двије раније изашао из болнице, није био и његов син Милутин, Григорије, ионако особењак и усамљеник, упада у коловрат унутрашње драме и мистериозно нестаје. У организованој потрази не налазе га ни у завичају, у родној кући, ни поред Таре, сви, породица и Матија, помишљају на најгоре, да би се након неколико дана изненада појавио са дубоким траговима преживљене патње.

„Приповједачка перспектива трећег лица омогућава аутору да улогу свједока повјери приповједачу који промишља Григоријев живот, чини га предметом романескне приче. Реалистичка мотивација приповједања слиједи судбину јунака, а психолошка — искушења Григорија Недића између изневјерених очекивања у раду Партије и друштвених токова, који враћају Григорија Недића хронотипу приче о Херцегу Стјепану, Пиви, Тари, о садашњем времену као посљедици зла, којем се Партија није супротставила. Бијег Григорија Недића у Пиву и повратак у пећину из дјетињства хармонизују архетип Херцегове земље у промјењивој судбини ратних и мирнодопских догађаја, до деведесетих година у Босни” (проф. др Лидија Томић). „Како обдржати баланс између Добра и Зла у човјеку, кад већ нијесмо саткани само од Добра? Мироје Вуковић је то питање углавном индиректно скицирао кроз монолошку форму и своје ликове обликовао кроз драматски сплет психоопсервација, прије свих, Григорија, а и осталих: Гавра Оташа, пјесника Боровца, Тодора Богавца… и на тај начин стварао згуснуту слику једног друштва и једног времена” (Јованка Вукановић).