Григорије Недић — ријеч послије

Роман „Григорије Недић — ријеч послије” — Енглеска посла 4, рецензија Јованке Вукановић („Октоих” Подгорица, „Свет књиге” Београд 2023) је четврти том едиције под заједничким називом „Енглеска посла”. И у овом роману је наратор Григоријев пријатељ глумац Матија Бурић који у свом трагалачком замаху да свестрано упозна Григорија Недића, према коме осјећа и поштовање и дивљење, али и грижу савјести због свог упорног, некад и безобзирног, настојања да га,..опасуљи”, пољуља у свом увјерењу и да му отвори очи према друштву и стварности, за коју је и даље скоро пупчано везан, све дубље задире у његову прошлост, тиме и живот. На руку му иде то што му је Григоријева супруга Милица дала свежањ записа свог супруга који је он држао у својој фиоци, скривен од свих. Ту се открива да је Григорије у тим записима ипак на неке ствари, људе и догађаје гледао друкчије, критичније неголи је то изнио у сопственом обнародованом запису. И то за Матију постаје интригантно и показује му да његов пријатељ није био сасвим идеолошки закован и једностран. Ту сазнаје детаљније како је дошло до тога да га у школи не приме у Партију и ко је све томе „кумовао”. Уједно се открива, односно потврђује оно што је Матија већ знао, да Григорије ни тада није све то доживљавао „осветнички”, с љутњом, поготову не с мржњом, што је још један његов морални и људски квалитет. Све то Матију наводи да потражи те људе који су више или мање допринијели да остане не само пред вратима Партије већ и кадровске вртешке, да дође до одговора зашто су тако поступили и како на то данас гледају, од школског друга Радоја Симића, земљака Милуна Стојића чија је и била идеја да се његов пријем одложи, затим Григоријевих пријатеља из Савезне скупштине Милоша Грдинића и Николе Мандића који су и дошли на његову сахрану, те загонетног Јанка Костића који је са необичним предлогом о спасу Југославије дошао код Григорија у Уред за патенте, а он се уплашио да се не ради о планираној провокацији како би га након немилог повратка из Савезне скупштине, сасвим срозали и обесправили у друштвеном статусу. Једино није дошао до човјека који је, љут третманом док је Врховни штаб био у Бријегу у Пиви, био сива еминенција која би сваки пут стала на пут могућег Григоријевог напретка у друштву. Григорије, из своје скромности, није ни поменуо његово име мада му га је рекао његов пријатељ из младих дана, високи функционер у Партији „друг Којић”. А Матија је само сазнао да је дотични већ умро. И да овоме додамо сазнање из Григоријевих накнадних списа, како се стара љубавна веза са Бјелопавлићком Милицом, из акције на прузи Никшић — Титоград и послије са студија у Београду, на необичан начин обновила и резултирала браком који се показао чврстим и стабилним са троје дивне дјеце.

„Поетски домет приче Мироја Вуковића, колико га год препознали у изванредно извајаном портрету Григорија Недића, њену истинску пуноћу, логички и кохерентну саобразност са временом и развојним процесима наше новије збиље можемо осјетити тек у садејству са још двије судбине — пјесника Градина Боровца и партијског званичника Гвра Оташа” (Јованка Вукановић). „У овој књизи Матија Бурић сакупља комадиће разбијеног огледала о поступцима и психологији главног јунака преко фактографских момената, упоран у намјери да до краја расвијетли лик свог животног пријатеља…” (проф. др Драган Копривица).