Гимназија „Др Симо Милошевић” у Фочи

„Гимназија „Др Симо Милошевић” у Фочи”, посљедња деценија њеног постојања, рецензент Радисав Машић („Свет књиге” Београд, „Просвјета” Фоча, 2024). Ова обимна књига од 526 страна почиње сажетком почетка рада Реалке у Фочи која прераста у Вишу реалку и 1956. из ње излазе први матуранти, што се узима као почетак рада Гимназије. Ти подаци су узети из брошуре њеног тадашњег директора, доцније др Јована Јовановића.

А онда слиједи непосредна прича о Гимназији њеног професора Мироја Вуковића. Од августа 1973. године Мироје ради као професор у фочанској Гимназији „Др Симо Милошевић”, школи овјенчаној бројним републичким, савезним и међународним успјесима на такмичењима ученика из разних области, прије свега математике (друго мјесто на математичној Олимпијади у Лондону), али и физике, руског језика (прво мјесто на Олимпијади у Москви), физике и других области. Пола колектива су чинили професори Мироја Вуковића из Учитељске школе која је у међувремену престала са радом (1972). Мироје Вуковић у својој књизи описује задњу деценију постојања Гимназије, до 1984. године, када су, реформом средњег образовања укинуте гимназије и уведено усмјерено образовање, тзв. „шуварице”, и када су се фузионисале три средње школе, Гимназија, Медицинска и Школа ученика у привреди у Средњошколски центар. Књига се састоји од два тематски и суштински конципирана различита дијела. Први дио је Вуковићева непосредна прича о колективу, колегама професорима, ученицима, с одређеним занимљивим детаљима, што причу чини сликовитом и занимљивом и то је драгоцјена сачувана прича о једном од најуспјешнијих школских колектива не само у БиХ већ и Југославије, колективу који и даље постиже успјехе на разним такмичењима, који, додуше, на унутрашњем плану има и одређене трзавице које су својствене и другим школама, али се оне само Гимназији стављају под лупу. Мироје Вуковић у том дијелу описује сликовито рад у Гимназији, успјехе, проблеме, неспоразуме, од рада у учионици до екскурзија.

Други дио је документарног карактера и обухвата драматично вријеме и догађаје везане са неспоразумима са општинским структурама власти због опирања колектива да беспоговорно слиједе њихове ставове који су полазили од потребе за још већом контролом школства Општине, посебно елитног каква је била Гимназија са најбољим интелектуалцима. То се све заоштрава у времену спровођења средњег усмјереног образовања осамдесетих година када не само опстанак школе долази у питање већ и егзистенција њених професора. Међутим, баш у тим судбоносним годинама ствари се заоштравају, Комитет покреће иницијативу за обрачун са тзв. негативним појавама, а у суштини траже кажњавање појединаца који су се супротставили, према њиховом, политици друштвене заједнице. Вуковић преноси дословце цијели тај процес расправа, обрачуна у што је директно укључен Савез комуниста преко општинског Комитета, одржавање бескрајних партијских састанака у циљу, како су га окарактерисали, разрјешења „случаја Гимназија,” у чему је Вуковић непосредно инволвиран не само као члан колектива већ и као секретар Основне организације СК Гимназије, објављује све записнике са тих састанака, затим одлуку Комитета о њеном распуштању, о кажњавању и искључењу појединих професора, о расправи на жалбеном вијећу Централног комитета СК БиХ и њиховом материјалу у вези са свим тим. Вуковић је тиме препустио да документи говоре о свему а не он, што ће у будућности бити драгоцјен извор за истраживања о фочанској Гимназији, школства БиХ, али и стања њеног друштва седамдесетих година 20. вијека.

Уз то, Вуковић објављује списак ученика свих генерација у том периоду, а ради се о преко 1000 њих, што је исто тако драгоцјено, а и близу 100 фотографија из различитих периода њеног постојања, како ученика, одјељења, тако и њених професора. „Посебно мјесто у овој својеврсној емотивно-документарној саги о времену минулом, аутор је посветио осамдесетим годинама које ће у историји фочанског средњошколског образовања остати упамћене као наговјештај, навјесница свега што ће се догодити десетак година касније. Управо због друкчијег, „елитнијег” карактера Гимназије, ти догађаји нису дошли случајно и „афере” које су им претходиле нису се баш случајно догађале и баш тим професорима” (Радисав Машић).