Енглеска посла

Роман „Енглеска посла”, рецензије др Мирољуб Јоковић (Београд) и др Мићо Цвијетић (Београд), („Октоих”, Подгорица 2000) чине записи Григорија Недића, који је, стицајем околности, био у прилици да током 1942. године непосредно сретне и упозна највише руководиоце НОБ-а Тита, Мошу Пијаде, Ђиласа, Лолу Рибара, Ранковића, Кардеља, и друге, да га одушеве њихове идеје о новом, праведном друштву и визије о срећној будућности, који постаје Скојевац и послије рата наставља школовање у Фочи, гдје очекује да га приме у Партију, али доласком немилосрдног идеолошког и безбједоносног чувара Гавра Оташа, који сумња у све и свакога, у Енглезе посебно, који се обрачунава и са пјесником Градином Боровцем и његовом неспремношћу да се одрекне прошлости и наслијеђених обичаја све до Херцега и даље, а који сматра да Григорије није довољно идеолошки и акционо чврст и зато се одлаже његов пријем, заправо остаје на чекању, што ће се заправо показати трајним, а што код Григорија изазива дубоке трауме и унутрашње сударе. Да драма поприми нове размјере утицала је ненадана појава једног Енглеза поред Таре, према којима Гавро Оташ има посебно негативан донос, и сад Григорије страхује како ће Гавро то схватити ако сазна, а опет га Мајкл Сидан привлачи својом љубављу према Тари, ријеци, како каже, какве нема нигдје на свијету.

„Управо, иза помало ироничног и необавезног наслова „Енглеска посла” не крију се ни Енглези ни њихови послови, већ историја и савремени природни и људски животни облици Вуковићева завичаја — долина Пиве и Таре…” (проф. др Радоје Симић). „С једне стране ове укрштене нарације налази се комунистичка идеологија (оличена у лику Гавра Оташа), која би да контролише све, историју, народну свијест, мит и легенде, а са друге стране оно мноштво јунака који се кроз гласине о Херцегу, кроз приче и легенде брани од сваке врсте контроле и ограничавања слобода (оличене прије свега у пјеснику Градину Боровцу). Негдје у средини се налази наратор, разапет између прошлости у којој живи народ и комунистичких идеала, младић који очекује да га приме у Партију, заправо оно летеће тијело које повезује ову мозаичну књижевну структуру и оно мноштво епизодних јунака који сјајно оцртавају атмосферу послијератног страха и терора” (проф. др Мирољуб Јоковић). „И овакве сцене у роману, а о томе смо већ писали, такође указују да је грешка судбине што нису биле среће да ово остварење Вуковића доспије у руке великог мага филма, Живка Николића, јер је ријеч о штиву као предодређеном за његове редитељске гротекстне визије и многа филмска рјешења” (проф. др Драган Копривица). „У овоме роману аутор „преплиће стварност и фикцију, одсликава вријеме, конкретне друштвене и политичке контраверзе. Одлазећи у далеку прошлост, која је испуњена такође свеколиким људским драмама, а које је народ у свом усменом приповиједању уљепшао…, писац инсистира на вјечној функцији приче и причања, као одбране и дубоке људске потребе” (др Мићо Цвијетић). „Аутор је, уз то, посегнуо за једним психолошки инспиративним и без сумње увјерљивим материјалом: Херцег се може, између осталог, разумијевати и као метафора за оно што је трансцедентно, духовно, натприродно, ријечју, оно што угрожава једну у основи вулгарну материјалистичку слику свијета која је, превасходно насиљем, требало да буде наметнута свима” (академик Синиша Јелушић). „Најновији роман Мироја Вуковића „Енглеска посла”, већ од прве странице читаоцу и нехотично намеће нека упоређивања са романом Горана Петровића „Опсада Цркве Светога Спаса” (Јово Кнежевић).