Друго лице ствари

„Друго лице ствари” (Културно-просвјетна заједница Подгорице, 1994), с рецензијом академика Душана Костића (Херцег Нови) и мр Крста Пижурице (Подгорица), представља низ приповијетки којима се у временском распону од четири деценије људи и догађаји покушавају сагледати из другог угла и свему дати ново виђење од оног који је из политичких или идеолошких разлога просто наметнуто. Уједно, то је и нов приповједачки приступ а у сваком се, заправо, дешава нова људска судбина као дио сталне човјекове угрожености. Човјек може бити угрожен и сопственим сном, и љубављу, и мржњом, а не само системом власти, ратом или од стране другог човјека. „Ослобођен идеолошких стега и униформног мишљења, приповједач Вуковић у већини својих прича ослобађа се митологема прошлог времена и открива другу страну ствари, богату посебним искуством и сложеношћу манифестација” (Тодор Живаљевић). „Није изненађујуће што све књиге Мироја Вуковића, па и ова, „Друго лице ствари”, доживљавају нова издања. О чему год да пише, његове теме, језик и начин приповиједања не губе црте модерног и актуелног” (Љиљана Павићевић). „Простор и временски тренутак у коме Мироје Вуковић смјешта своје ликове универзални су, мада нијесу лишени географске и етичке позадине” (Ратко Делетић). „Оно што је у овој збирци свакако вриједно је ауторово течно овладавање творачком флексибилношћу живе народне лексике и њене семантике” (Јованка Вукановић). „Одмах ваља истаћи да је за интертекстуално читање (респ: читање које у поступку тумачења успоставља везу с другим текстовима и-улу дисциплинама) посебно занимљива приповијетка „Сан”. Када сам истакао могућност интертекстуалног читања, како нас већ сам наслов ове Вуковићеве приповијетке упућује, имао сам у виду успостављање значењске везе с психоанализом (Фројд) и у још већој мјери, аналитичком психологијом (К. Г. Јунг)… Они се у овом случају јављају као резултат антиципирајућег садржаја сна (прекогнитивне функције сна)…” (др Синиша Јелушић).