О писцу

Поријекло и очев дар ријечи

Мироје Вуковић, од оца Милутина (1898–1974), народног епског пјесника, и мајке Стане (1906–1988), рођен је у Бријегу, заселак Папратишта, Шћепан Поље, општина Плужине (Црна Гора) 3. новембра 1946. године као један од деветоро дјеце.

Научио је да чита и пише у петој години од оца који је као најбољи ђак на Пивској планини 1912. предложен да о државном трошку иде у Гимназију у Никшићу, што је и прихваћено, али је избио Први балкански рат, потом Други а затим и Први свјетски рат тако да од даљег школовања није било ништа. Његове пјесме су објављиване у разним часописима, које је шездесетих година 20. вијека посебно пручавао академик Душан Недељковић и о њима објавио неколике студије (у Гласнику САНУ и другим), а загребачки „Југотон” је седамдесетих година објавио двије плоче са његовим познатим пјесмама „Рањеник на Сутјесци” и „Видарице”. Дакле, од оца је наслиједио тај свој стваралачки таленат.

Дјечак који жели у школу прије времена

Мироје Вуковић је са непуних 5 година инсистирао да са старијом сестром Спасенијом обиђе школу, учионице и ђаке на Бабином Брду. Толико му се све свидјело да је хтио да иде свако јутро, па како му ови нису дали, он је онда свако јутро из кревета бежао за ђацима. Родитељи су били принуђени да му, на дозволу учитеља Радомира Јокановића, омогуће да редовно похађа наставу, и да му накнадно, два мјесеца након почетка године, купе босанске књиге у Фочи, рачунајући да се тек сљедеће године упише као редован ђак. Међутим, кад је у јуну дошао надзорник Миле Дацић и кад је видио да он зна не само градиво првог разреда већ и четвртог, пошто се радило о комбинованом одјељењу, рекао је учитељу да га упише у дневник, изда му свједочанство о завршеном разреду а да га на јесен упише у други разред. Тада му је надзорник поклонио књигу богатог садржаја, у којој је било много пјесама, прича, бајки, басни до цртежа и слика, и Мироје Вуковић каже да му је то најдража књига коју је икад имао у свом животу.

Најмлађи ученик: од Бабиног Брда до Рудине

Као најмлађи ученик завршио је четвороразредну основну школу, али се пред крај школе разболио од тешке упале ушију, а и био је веома ситан и слабашан да би га отац уписао у осмогодишњу школу на Рудини у Црквичком Пољу, до које је требало сваки дан у екстремним рељефним и климатским условима пјешачити два сата преко планине Соко, путем који је потпуно ненасељен, шумовит, зими завијан у снијежне намете, уз то пун дивљих звијери. Зато је одлучио да га те године не уписује док мало не ојача. Тек након годину дана пошао је у пети разред осмогодишње школе на Рудини, у Црквичком Пољу, да би сљедећа три разреда завршио у Основној школи „Радоје Контић”, у рударском насељу Градац код Пљеваља, гдје су му биле двије сестре, Анђа и Јованка.

Ученик који учествује у секцијама

Дошавши у млад и агилан колектив, Вуковић, жедан нових сазнања, од првог дана се укључује у свеукупни живот школе, не само наставни већ и ваннаставни. Као одличан ђак, показивао је интересовање за разноразне области, укључио се у рад 12 секција, од литерарне, фото, на којој су учили како фотоапаратом да снимају детаље из школе, екстеријере, ентеријере, панораме и пејзаже а онда како се праве развијач и фиксир и у мрачној комори израђују фотографије. На вајарској секцији су правили гипсани рељеф мјеста и општине али и бисте пјесника, а на драмској секцији су припремали представе како за ученике тако и грађане Градца. Активно је радио и у географској, планинарској, извиђачкој, стрељачкој секцији, а ту су биле скоро све спортске секције, посебно одбојка јер је њихова екипа побјеђивала и основне и средње школе сусједних општина. Тада је кошарка доживјела свеопшти развој, а захваљујући наставнику Вучку Томићу те врсном скијашу Словенцу Душку Спајку и црногорском прваку у скоковима Брану Дурковићу, који су радили у Флотацији олова и цинка, сви ученици су научили да скијају. Вуковић се бавио и боксом, када му је бивши боксер крагујевачког прволигаша „Радничког” Љубо Новаковић рекао да има изузетан таленат за бокс, изванредан рефлекс, покретљивост а и да је љевак, и да треба да настави с тренирањем. Том свестраном развоју највише је допринио веома агилни Вучко Томић који је, скоро за невјеровати, иако је у младости од бомбе изгубио руку и око, веома успјешно водио скоро све те секције, а сам је, и поред свега, изванредно играо одбојку и кошарку. Кад се Вуковић на литерарној секцији у шестом разреду, због своје стидљивости, усудио да прочита један свој рад, у коме је било доста описа природе, Вучко је посебно истакао његово везивање природе за ток фабуле, рекао је да се ту не ради само о пуком опису, дескрипцији природе него о њеном оживљавању, очовјечењу, нешто, како је рекао, као код Андрића. Тек ће проћи године да Андрић добије Нобелову награду и да Вуковић буде у прилици да га детаљније ишчитава, али се Вуковићу дубоко урезала у сјећање та Вучкова оцјена његовог литерарног стваралаштва. Вуковић је све вријеме био активиста школе, па су га већ у седмом разреду бирали за предсједника омладинске организације школе. Ликовно му је у Градцу предавао познати сликар Хазбо Нухановић који је ученике научио разним техникама сликања и како да одаберу прави мотив за сликање. Он је Миројеве радове слао на републичке школске изложбе, на којима су заузимали висока мјеста у вредновању. Хазбо је у шали говорио како од њега очекује да му једног дана буде колега сликар. Слично се десило и у Учитељској школи у Фочи код професора Милана Петровића који је његове радове слао на републичке изложбе. Кад се Мироје доцније, као афирмисани књижевник, једном књижевном критичару жалио да се некако изнанадно изгубио његов таленат за сликарство, да није у стању да нацрта или наслика најобичније ствари, овај му је одговорио да се није изгубио већ се тај његов таленат преобликовао у ријеч и да он сада то исто ради, слика ријечју.

Учитељска школа: Пљевља као прва станица

Након завршетка осмогодишње школе 1961. године уписао се у новоформирана одјељења Учитељске школе при Гимназији „Танасије Пејатовић” у Пљевљима иако тада то није била његова жеља. Изванредни су били професори Пљеваљске гимназије, надалеко чувени Кандић, Табаш, Бамбур, Црногорац, Безаревић, али носталгија за завичајем, када је озбиљно размишљао да напусти школу, навела га је да од оца тражи да га препише у Фочу, која је свега 25 километара далеко од Шћепан Поља и сваке суботе је могао да иде кући.

Учитељска школа у Фочи

Послије непуна три мјесеца прелази у Учитељску школу у Фочи, коју је као одличан ђак завршио 1965. године. И ту су били изванредни професори, млади и пуни енергије. Мироје је наставио са свестраним активностима у разним секцијама и друштвеним активностима. Тако је већ у другом разреду постао предсједник Школске заједнице ученика, организације ђачког самоуправљања Школе, која је имала завидну самосталност и финансијску подршку, захваљујући агилном директору Кости Мијатовићу те свестраном професору Општетехничког образовања Веселину Кору Бољевићу, који је, попут Вучка у Градцу, волио да свестрано ради са ученицима. Заједница је развијала бројне активности у школи и у самом граду, од међусобног такмичења одјељења у показаним мјесечним резултатима, најмањем броју изостанака, успјесима на спортским такмичењима и изведеним акцијама у школи и Фочи, награђивања најбољих ученика, посјете музејима, позориштима и спортским такмичењима, покретање школског листа „Наша ријеч”, који је имао изванредну читаност и био технички и садржајно на завидном нивоу па све до организовања плесне школе како би сваки будући учитељ научио плесати, организовање недјељних школских игранки, итд. На инсистирање професора француског Милана Тадића, постао је члан драмске секције. Иако се тиме бавио још у основној школи, због своје стидљивости није баш био за то заинтересован. Захваљујући Тадићу, Драмска секција Учитељске школе постала је једна од најбољих аматерских драмских екипа у БиХ, чије су представе „Вук Бубало”, „Сумњиво лице”, „Народни посланик” и друге увијек биле пред пуном салом како у Фочи, тако у Горажду, Рогатици, Чајничу, Пљевљима. Изузетне успјехе је постизала музичка секција, посебно школски хор и оркестар који су на југословенским такмичењима не само учитељских школа већ и другим фестивалима освајали висока мјеста, четврта, трећа, некад и прва, захваљујући изванредним професорима Миловану Плазинићу и Сергију Бељајеву, доцнијем оснивачу у Коњицу чувеног хора „Дјевојке са Неретве”. За музику, каже Вуковић, он није имао талента, можда и због оне упале ушију, једва је савладао програмски обавезно свирање на мандолини и донекле на хармоници и клавиру. Такође је професор физичког васпитања Слободан Ковачевић у школи развијао бројне спортске дисциплине и открио врсне таленте.

Учитељ у Потколуну

Због сиромашног стања породице, тражио је, а као одличан ђак и добио стипендију општине Фоча што ће се касније показати као лимитирајући фактор за планове младог и амбициозног учитеља. Наиме, по завршетку Учитељске желио је да настави студије југословенске књижевности и српскохрватски језик, чак је био спреман да студира и нешто друго, па и математику, али су га у Општини условили да прво одради три године стипендирања па је као учитељ послат у једно од најзабаченијих мјеста општине Фоча, у подручно одјељење Потколун Основне школе „Митар Бакић” у Козјој Луци (у којој је прије доласка Мироја радио доцнији универзитетски професор, књижевник и посланик Вук Минић), пет сати пјешке од Фоче, без цесте, струје. Ту је радио заједно са школским колегом Стевом Ћосовићем. У таквој ситуацији принуђен је био да ванредно упише студије на Филозофском факултету у Сарајеву, група: југословенске књижевности, српскохрватски језик, француски језик. Рад је био у крајње неповољним условима, у крају који, сем отварања школе, од рата наовамо ништа није добио, оптерећен је био ендемским болестима — туберкулозом, жутицом… Крај је био национално и вјерски мјешовит у скоро једнаком односу, највећи број људи неписмен. Школа је имала 150 ученика, нека одјељења и 50 ученика, па су морали радити у двије смјене, а од њих се из Општине стално тражило да се организују разне друштвене активности, од организовања избора, покретања других друштвених акција, оџавања зборова Социјалистичког савеза, омладинских састанака, курсева за описмењавање одраслих, курсева Црвеног крста, игранки, итд. Како каже, упознао је дивне људе који су због сиромаштва и рата много пропатили и пострадали, али су успјели да сачувају људскост и међусобне толерантне односе, без међунационалних сукоба и подвајања. Он посебно истиче Илију Ћосовића код кога су се хранили, Шабана Мекића који је одборник од рата и то, прије свега, захваљујући гласовима Срба, Данила Драшковића, мјесног хоџу Алију Боровину, Мирка Станковића, Косту Голубовића, те Османа Ћема који ће касније постати и народни посланик краја. Мироје се сјећа једног занимљивог податка. У Колуну, највећем муслиманском селу, још од 1945. године није одржан омладински састанак, на чему су из Фоче инсистирали. Учитељи Вуковић и Ћосовић успију да им најбогатији човјек Салихбег Боровина уступи кућу за састанак, да подстакну мјесну омладину на организацију састанака, на коме ће се окупити велики број и муслиманске и српске омладине, њих преко 50, и тај састанак ће се на крају претворити у дивно дружење до касно у ноћ.

Учитељски рад, прве пјесме и болест

Обавеза је, дакле, било много, енергија је изгледала неисцрпна, али је све то морало да се плати здрављем о чему ће касније бити више ријечи. Мироје је заједно са колегом Стевом Ћосовићем за кратко вријеме успио да оствари завидну комуникацију са мјесним становништвом, да подигну ниво наставе у школи, да организују све те активности и, уз то, да обојица припремају испите на факултетима. Уз то, Мироје Вуковић почиње да се интензивније бави поезијом. Ступа у везу са књижевницима и листовима који објављују поезију. Први контакт је био са крушевачком „Багдалом” и Љубишом Ђидићем. Од своје учитељске плате наручује њихову едицију од 20 књига о пјесницима, од Бодлера, Превера, Елиота, Јесењина, Мајаковског до Миљковића, Васка Попе и других. Крај школске године завршава на Грудном одјељењу Болнице у Фочи и то ремети његов рад, због чега упада у озбиљну депресију. Студије у почетку иду у нивоу редовних студија, након болести долази до њиховог прекида. Сљедеће школске године прелази у централну школу у Козјој Луци.

Прва објављена пјесма и улазак у књижевност

Ипак, наставља са својим поетским стваралаштвом. Шаље своје прве пјесме у „Чик”, тада у југословенским размјерама популарну омладинску ревију, који је имао пјесничку страницу „Вентури” а коју је уређивао млади а већ популарни пјесник Матија Бећковић. Што се тиче књижевног рада, Вуковић истиче да је у свему томе преломна 1967. година, не рачунајући школске листове и зидне новине, када Бећковић у „Чику” објављује његову пјесму „Цвијет и мисао”. То он сматра почетком свог књижевног стваралаштва. Та пјесма је изванредно примљена од читалачке јавности па је потом објављена и у тадашњем студентском листу у Београду „Студент” са веома позитивним кратким коментаром. Добија низ писама, чак буде позиван на пјесничке сусрете у Барич, Титов Врбас, Зеницу, Горажде, Бјеловар и другдје, на које углавном не одлази због презаузетости а и због тога што нема новца за трошкове одласка. Јављају се из Књижевног клуба „Свитања” у Бјеловару и уредник Јанко К. Ивановић тражи нове пјесме које потом објављује и шаље му чланску карту „Свитања”. Неке од њих су објављене у загребачкој „Просвјети”, а затим 1969. године излази Зборник младих пјесника Југославије у Ријеци у који је и Вуковић уврштен својом пјесмом. „Багдала” исто објављује Вуковићеву пјесму, а потом „Чик” у наредним бројевима објављује још двије пјесме. Тако је прилично динамично започело његово укључивање у свијет поезије.

Загорка: животна прекретница и највећа подршка

Мироје Вуковић у свом казивању истиче да је 1968. година била његова животна прекретница. Те године се у 22. години жени са дјевојком из Учитељске школе, Загорком Видаковић из Фоче, иако су њени родитељи планирали да је пошаљу на студије. Тако је браком окончана дугогодишња средњошколска љубав. Међутим, сад се јавља нови проблем. За њу у централној школи нема мјеста. Директор Миленко Елез, да би ријешио проблем са учитељима у Потколуну и нередовним држањем часова, предлаже им да наредне двије године раде у Потколуну а послије ће обоје добити мјесто у централној школи. Мироје то смјеста одбија, али Загорка, иако градско дијете, инсистира да то прихвате. И тако се деси његов поновни одлазак у Потколун, овај пут за обоје. Он признаје да су су те двије године испале понајбоље у његовом цијелом животу, мада и даље живе у неизмијењеним, скоро ненормалним условима без пута, свијетла, воде, санитарних просторија, али не само ђаци већ и становништво, који Мироја Вуковића као учитеља већ добро знају, изванредно прихватају млади брачни пар. Њих двоје се сасвим предају једно другом, онако како су и маштали док су се забављали. Уз то, Мироје успијева да надокнади заостале испите, да полаже нове, тако да је након двије године не само очистио трећу годину већ и уписао четврту. Мироје Вуковић у свом сјећању посебно истиче пресудну улогу супруге Загорке у даљем његовом животу. Не само да је то била велика љубав која је даље јачала и да су они и прије изазивали пажњу свих већ је она показала и сву своју мирноћу и стрпљивост, својим његовањем помаже да се ровито здравствено стање стабилизује, омогућава што боље услове за припрему испита и да настави са студијама, чак сама одустаје да упише студије док он не заврши. Тако и буде, тек кад Мироје заврши Филозофски факултет, она упише и потом у рекордном року заврши студије педагодије и психологије, оно што је највише вољела. Била је велика подршка у Вуковићевом раду цијелог живота, показивала разумијевање за његове обавезе и обавезе према породици, никад се, како наглашава, није успротивила његовом плану у било ком смислу. Посебна је њена подршка у његовом стваралаштву, чак и онда када се и сам двоумио, она га је подстицала. Имала је дар да, кад прочита његов рукопис, уочи добре и лоше стране, што је он уважавао па је она била, заправо, његов најбољи рецензент, цензор и критичар. Посебно истиче њену подршку и разумијевање у мукотрпном и веома стресном доцнијем дводеценијском послу главног и одговорног уредника „Просвјетног рада”, који је за то вријеме досегао највише домете и освојио најзначајније награде. Без ње, каже, не би имао ни толико снаге ни стваралачке и радне енергије, која, ево, уз њену подршку још увијек траје.

Војска, Билећа и Врање

Међутим, није ту крај њиховим проблемима. Прво, још док су били у Потколуну, добија тешку упалу бубрега, а потом слиједе и нове. Ипак, опоравља се захваљујући њеној њези и његовој виталности. Слиједи одлазак у војску. За младог човјека, па ни Мироја, то не би био проблем, напротив, али као младом брачном пару и с обзиром на врло осјетљиво здравствено стање, то постаје проблем. Одлази у Школу резервних официра у Билећи. Иако захтјевна, ШРО не представља проблем за Мироја Вуковића. Био је међу најбољим у 40. класи те реномиране школе, али због једне дисциплине из Тјелесног вјежбања, пењања уз конопац, из ког је добио само 7 а из осталих дисциплна десетке, у коначној оцјени из тог предмета је имао 8. Иако је из свих осталих предмета добио 10, ипак је због тог конопца морао да се задовољи четвртим мјестом у класи, што је значило да не може да бира мјесто стажирања (само прва три) већ га упућују у Врање, у град Боре Станковића. С једне стране лоше, далеко од куће и вољене особе, с друге добро, да непосредно упозна град чувеног књижевника, амбијент његовог оригиналног књижевног дјела, да обиђе његову кућу али и непосредно осјети менталитет родног мјеста Коштане, Миткеа, да разгледа Софкине капиџике са хамамом, у коме се посљедњи пут купала као дјевојка прије него су је удали за невољеног човјека и тиме сагорели њене снове и младост. Након два и по мјесеца, због скраћења, захваљујући наградама, завршава војни рок са свега 10,5 мјесеци службе. Али, кад оно хоће, од воде из загађеног бунара пред сам крај боравка у Врању добија нову упалу бубрега и, не желећи да иде у војну болницу Куманово, он при повратку у Фочу мора да оде у Војну болницу у Сарајево на испитивање и лијечење.

Повратак у школу, студије и добри људи

Но, да се вратимо времену рада у основној школи у Козој Луци након повратка из ЈНА, односно у Миљевини, којој је одлуком општинских власти ова школа припојена. У школи га, и поред завршене три године студија, а затим и све четири, плаћају и даље као учитеља, иако је било много наставника који нису очистили ни прву годину на ВПШ, а који су примали пуну наставничку плату. У међувремену, задесе га нове здравствене невоље — добија жутицу, да ли од безброј прочитаних књига за испите или од ученика, да ли због нестерилисаних инструмената у Војној болници када је радио цистоскопију. Но, млад организам помаже да се и ту опорави.

И онда се покаже, како истиче Вуковић, да има добрих људи који помогну без интереса. Случајним разговором са тадашњим секретаром Комитета СК у Фочи, Гојком Рудинцем овај сазнаје да није испуњено обећање, записнички констатовано, да ће Загорку након двије године чекати мјесто у централној школи и зато она сваки дан из Козје Луке иде у два сата далеки Потколун јер неће да напусти посао, а да за Мироја постоји могућност новог радног мјеста док би Загорка прешла на његово мјесто учитеља. Гојко назове Благоја Благојевића, директора међуопштинског СИЗ-а основног школства у Горажду, упознаје га са ситуацијом, а овај одмах зове директора школе у Миљевини „Никола Мараковић Нина”, којој је у међувремену припојена школа у Козјој Луци, с ријечима да он обиграва по ВПШ и тражи несвршене наставнике за теренске школе, а они држе, такорећи, професора као учитеља, и још не рјешавају питање радног мјеста супруге. Дозначује посебна средства и Мироје од тада пола радног мјеста покрива као наставник, а пола у школској библиотеци, док супруга прелази на његово мјесто. Књижевник Мироје Вуковић и сада исказује велику захвалност Благоју, с којим се једва познавао, те Гојку јер му у пресудном тренутку нико није тако помогао као што су они.

Професор у Фочи

И онда, након годину и нешто дана, априла 1973. године, Мироје дипломира на Филозофском факултету у Сарајеву, конкурише у Гимназију „Др Симо Милошевић” у Фочи и од августа исте године у њој почиње да ради као професор српскохрватског језика. Пола колектива су чинили његови професори из Учитељске школе који су га од почетка изванредно примили, од Ане Јовичић, Илије Крунића, Кора, Косте Савића и других. Директорица Наталија Обућина, која му је такође била професорица у Учитељској, замолила га је да узме и часове одбране и заштите пошто је имао чин потпоручника, а по закону је то било неопходно уз положене испите педагошке и методичке области да би се Гимназија могла верификовати према новом закону. Мироје каже да је у почетку због тога било и анегдотских ситуација. Наиме, он у истом одјељењу прво држи час Српскохрватског језика а на шести час долази да држи Одбрану и заштиту. Тај предмет је предавао годину дана док директорица није нашла рјешење. Ученици мисле да је нови професор расијан или тако нешто, како су говорили за неке професоре. И тако, у Гимназији проводи 19. година, рачунајући и вријеме када су гимназије укинуте према Закону о усмјереном образовању и када се све средње школе фузионишу у Средњошколски центар. Ту је стекао и нове пријатеље, попут Мића Миковића, Љуба Антовића, Бобе Березовски, Гордане Гаћеше, Исмета Чаушевића Чакија који је урадио дивне илустрације за његов роман „Ја, Тара”, Етхема Варајића, Сафета Диздара, али и младе професоре колеге који су тек стизали у школу која је тих година нагло бројчано нарастала. Важио је за веома строгог професора па су првачиће плашили њим, али никад није имао проблема или какав сукоб с ученицима јер су знали да је имао једнак однос према свима и да увијек могу поправити оцјену, уз унапријед постављен минумум савладаног градива. Ако су, каже књижевник Мироје Вуковић, у редовној настави многи хтјели да избјегну строгог професора, на изборној настави у четвртом разреду, на којој се током цијеле године изучавало књижевно дјело Ива Андрића, сви су хтјели баш код њега па је, умјесто једне, редовно имао три изборне групе. За њега су говорили да има своје књижевнике миљенике: Његоша, Андрића, Селимовића, Лалића, Бору Станковића, Дучића, Ракића и још неке. У времену кад се покретала акција да се практично из програма елиминише Његош, каже да су његови ученици Муслимани жељели да и њих пита о Његошу. А то је зато што је претходно објашњавао историјско-националне прилике а самог Његоша представљао у цјелокупном његовом стваралаштву иако то није било програмом предвиђено. Са ученицима је водио литерарну секцију на које су долазили скоро сви из школе, позивани су познати писци, и афирмисали се ђаци ствараоци. Рецитатори су били толико добри да су позивани на свечаности, на Тјентиште кад долазе високи функционери у Долину хероја, кад се додјељују партијске књижице и друге награде. У тој секцији је био и садашњи вископозиционирани челник Фудбалског клуба „Црвена звезда” Зоран Аврамовић. Школа је и прије доласка Мироја Вуковића постизала изванредне успјехе како из математике, не само на савезном нивоу већ и међународним такмичењима, олимпијадама, тако и из физике, руског, француског језика. Он је лично са својом лингвистичком секцијом постизао завидне успјехе на републичком БиХ такмичењу, која су постојала на републичком нивоу, на којима су освајали висока мјеста, на крају и прво мјесто.

„Случај Гимназија” и крај професорског рада

Колектив је доста добро функционисао, мада је било и трзавица, међуљудских и међунационалних, но то би било уобичајено како је било и у другим срединама и школама да Комитет СК одавно није критички гледао на независан став колектива Гимназије, противљењу интеграцијама које нису имале никакве педагошке, школске па ни материјалне основе већ прије свега политичке. А кад се појавио један човјек, професор Љубо Антовић, који је, дошавши из Ријеке, преамбициозно умислио да се он, односно колектив може супротставити тим притисцима, онда су се они појачали и јавио се тзв. случај Гимназија. Тражено је да се сам колектив разрачуна са сопственим стварним или измишљеним грешкама, недостацима, појавама и онда је настала спирала без краја — састанчења, међусобна прозивања, напади и одбране. Све је то уздрмало колектив који је био узор и на републичком и на савезном нивоу. Све то је још више дијелило колектив, али и утицало на ученике и тада су сви показивали слабости које су се, свјесно или несвјесно, показале као бумеранг. На крају је Комитет распустио ООСК Гимназије, изрекао партијске казне појединцима, неке и искључио из СК што је аутоматски значило да остају без посла. И то је осамдесетих година добило југословенски медијски ниво, али и оставило знатне трауме на колектив и појединце. Све је то трајало дуго и мучно. Ту се 1992. завршава његов професорски рад.

Књижевно сазријевање у Фочи: од „Трагања” до „Ја, Тара”

Што се тиче књижевног стваралаштва, због великих обавеза у Гимназији, затим породичних, али и тих догађања у вези са Гимназијом, направљена је одређена пауза у његовом стваралаштву. Па ипак, у међувремену су настала нека књижевна дјела још док је Вуковић био у Фочи. Осамдесетих година је са рукописом „Алуге” био у Удружењу књижевника Србије. У једном тренутку је пјесникиња Љиљана Шоп хтјела да погледа рукопис. Задржала се неких пола сата на њему и рекла: „Где Ви живите?” Рекао је: „У Фочи”. Погледала га је сажаљиво и рекла: „Књига не дјелује лоше, напротив. Али да сте у Фочи написали „Ану Карењину”, тешко да бисте нашли издавача.” Књижевни критичар Чедомир Мирковић је прочитао читав рукопис, о коме су потом дуго разговарали. Рекао је да је књига добра уз одређене измјене, увода прије свега, што му је био подстрек у даљем раду. Пјесник Матија Бећковић је такође прочитао рукопис збирке приповједака „Друго лице ствари”, и похвално се изразио о њој, са скоро истим коментаром да ће тешко наћи издавача, али да га, ако буде требало, потражи па да види може ли ту помоћи. Ипак, збирка пјесама „Трагања” изашла је 1988. у издању Међурепубличке културно-просвјетне заједнице Пљевља, са рецензензијама књижевника Момчила Бојовића из Пљеваља и Изета Муратспахића са Филозофског факултета у Сарајеву, без ичије помоћи, а збирка приповједака „Рам за причу о Јакову” 1989. у издању „Универзитетске ријечи” из Никшића код агилног Јанка Брајковића, опет без икаквог познанства унапријед, са рецензијама пјесника Душана Говедарице и Новака Драшковића. Књига је изванредно примљена код читалаца и књижевне критике, посебно је запажен текст проф. др Милоша Ковачевића који је не само нарацију већ композициону структуру довео у везу са „Проклетом авлијом”, јер је ова збирка добила нови наративни круг у односу на „Проклету авлију”. Што се тиче романа „Ја, Тара”, тадашњи директор „Веселина Маслеше” из Сарајева Ранко Мијатовић је похвално књигу, упутио га на њиховог уредника Марка Вешовића као, како је рекао, „твог земљака”, па је Мироје Вуковић њему предао рукопис, али је за пар мјесеци добио писмо у коме нема негативне оцјене, али са констатацијом „да има пречих књига које треба објавити”. Књига је отишла потом у Нови Сад у „Дневник” а онда је тадашњи уредник Милорад Предојевић рекао да је „Дневник” већ усвојио двогодишњи издавачки план, али да би књига могла изаћи и „за три мјесеца” ако неко половину цијене штампања покрије спонзорством јер су се о њој пјесници Перо Зубац и Павле Поповић веома позитивно исказали у својим рецензијама. Роман је изашао за три мјесеца у издању новосадског „Цветника” почетком септембра 1991. године. Књига је била прави хит и код читалаца а и код критике. Двије недјеље затим на Жабљаку је 20. септембра 1991. године на републичкој свечаности Црна Гора проглашена „еколошком државом” и тада је незванично била промовисана и „Ја, Тара”. Књигу су добили сви функционери, од министра културе пјесника Илије Лакушића, предсједника Владе Мила Ђукановића, предсједника Републике Црне Горе Момира Булатовића, до митрополита Амфилохија и предсједника Предсједништва СРЈ Бранка Костића.

Вуковић је књигу послао познатом уреднику култне емисије „Живјети с природом” ТВ Сарајево Нијазу Абаџићу који је објавио и одломак из романа и писмо у „Ослобођењу” а њему у писму јануара 1992. године најавио да ће „на љето направити на Тари једну дивну емисију”. У априлу је, нажалост, избио рат. Нешто касније, 1993. године у Подгорици познати режисер ТВ Црне Горе Хусеин Бато Дукај је направио сценарио играно-докуметарне серије према роману „Ја, Тара” од 15 епизода. У то се укључио и пјесник Драган Радуловић, уредник на ТВ Црне Горе. Тај пројекат је прихватила ТВ Црне Горе и послије извјесног времена одлучили су да сниме двије пилот епизоде. И непосредно него је почела реализација тога, промијенила се управа ТВ Црне Горе и цио пројекат је заустављен и стоји негдје у депоима Телевизије. Тако је овај роман имао динамичну, изазовну и необичну судбину. Уз то, Вуковић истиче још један детаљ у вези са „Ја, Таром.” Наиме, одушевљена књигом, позната глумица Драгица Томас најавила је да намјерава да направи монодраму на основу монолошког казивања ријеке Таре у његовом роману. Нажалост, Драгица је потом умрла тако да ни ова намјера није реализована.

Уредник „Просвјетног рада”: прелазак у Подгорицу

Од 1992. године Мироје Вуковић ради и живи у Подгорици. Постаје главни и одговорни уредник „Просвјетног рада”, листа за просвјету, културу и науку. Супруга Загорка почиње да ради као професор педагогије и психологије, потом као педагог, у Гимназији „Слободан Шкеровић” у Подгорици и то преко конкурса као једини кандидат јер је Црна Гора тада у том кадру била дефицитарна. Што се Мироја Вуковића тиче, занимљиво је да га је министар Мишо Обрадовић планирао за главног и одговорног уредника „Просвјетног рада” који тада није излазио, што је он, као нов у средини, покушао да избјегне, исказујући жељу да би радије био професор, ако може у Гимназији, на шта је он у свом стилу кратко и одсјечно рекао: „Или то или ништа.” Тако се он од 1. јануара 1993. године прихватио тешког, мучног и веома изазовног посла са безброј проблема да би убрзо почеле да стижу похвале и признања, повећава се читаност и број заинтересованих да своје текстове у њему објављују, који ће нарасти на енорман број од око 2000 сарадника, од просвјетних радника свих нивоа, универзитетских професора, академика, књижевника, књижевних, ликовних и музичких критичара и других умјетника, истраживача и научника те доказаних новинарских пера.

Подгоричке књиге и нови стваралачки замах

Што се тиче књижевног стваралаштва, у Подгорицу је Мироје Вуковић дошао са три објављене књиге, од којих је свака изазвала велико интересовање. Ускоро ће се појавити већ припремљене и нешто дорађене збирке пјесама „Незвани гост” (1994), са рецензијама пјесника Радојице Бошковића и Ратка Делетића, збирка приповједака „Друго лице ствари” (1994), (коју је читао Бећковић), са рецензијама пјесника Душана Костића и др Крста Пижурице, а онда и роман „Алуге” 1996., онај исти о коме је говорила пјесникиња Љиља Шоп, и то у издању београдског „Рада” и рецензијама проф. др Јована Чађеновића и др Мића Цвијетића. Роман „Енглеска посла” се појављује 2000, у „Октоиху”, Подгорица, са рецензијама проф. др Мирољуба Јоковића и др Мића Цвијетића, и тако даље.

Деветнаест година „Просвјетног рада”

Остао је пуних 19 година на мјесту главног и одговорног уредника, све до пензионисања 30. децембра 2011. године. За то вијеме је лист, поред нових педгошких, културних и научних садржаја и проширеног круга сарадника (око 2000) из Црне Горе, Београда, Новог Сада, БиХ, РС…, увео нове књижевне садржаје. Објављиване су пјесме познатих пјесника и просвјетних радника стваралаца, уведена рубрика представљања нових књига, афоризама и анегдота. „Просвјетни рад” је уз помоћ проф др Мирољуба Јоковића први у Црној Гори увео форму кратке приче, почевши од представљања свјетке кратке приче коју је припремио Милисав Савић, која ће, уз почетне сумње, постати веома популарна књижевна форма у Црној Гори да ће и други листови то слиједити и почети расписивати конкурсе за кратку причу. Резултат тога су двије књиге кратких прича „Просвјетног рада”, објављених (преко 110) на његовим страницама не само из Црне Горе, већ и из Србије, али и ван ње. „Просвјетни рад” је покренуо издавачку дјелатност с првенственом намјером да допринесе афирмацији просвјетних радника стваралаца, о школству, али је објавио и нека не само за просвјету већ и за Црну Гору капитална издања. Поред већ поменутих антологија, ту су двије Библиографије за период 1967–1997, са 15.000 библиографских јединица и за период 1998–2008. са 10.000 библиографских јединица, Монографију Добитници „Октоиха”, монографско колорно идање Екскурзије кроз Црну Гору, Школско библиотекарство, те награђене збирке са Конурса. Организовано је низ скупова педагога, психолога, методичара, узорних практичара из школства, о реформи образовања, искуствима експерименталне наставе, школском библиотекарству итд., на којима су учествовали најпознатији стручњаци из Црне Горе, Србије и шире. „Просвјетни рад” је стално јачао и садржајно, концепцијски и технички, а добија и споствене просторије, и све то захваљујући понајвише разумијевању министра Драгана Кујовића. Уз то, организују се обиљежавања јубилеја Листа у циљу његове популаризације и анимирања читалаца, округли столови о „Просвјетном раду”, уводи са Дан „Просвјетног рада” када је штампан први број — 15. јануар 1949. године Објављивани су текстови интервјуи с познатим књижевницима, те њихове пјесме, од Матије Бећковића, Душана Костића, Мире Алечковић, Милосава Тешића, Рајка Петрова Нога, Радоње Вешовића, Ранка Јововића, Виде Огњеновић, др Петра Џаџића, Вукмана Оташевића, Драгана Радуловића, Љубивоја Ршумовића, Моша Одаловића, итд. Исто тако и низ најпознатијих професора попут академика Нова Вуковића, др Бошка Влаховића, др Недјељка Трнавца, др Ненада Хавелке, др Славка Гордића, др Ивана Ивића, др Босиљке Ђорђевић, др Благоја Церовића, академика Жарка Ђуровића, Зорана Лакића и Миомира Дашића, др Бранка Петрановића, др Славенка Терзића, др Младена Вилотијевића, др Љубише Станковића, итд. Резултат таквог квалитета и разноврсности је да је „Просвјетни рад” добио награду „Октоих” 1998., Орден Вука Караџића 2006. и Плакету „Васа Пелагић” као најбоље педагошко гласило 2002. године, а тираж је нарастао са 1000 на 6500 примјерака. Након смрти Драгана Кујовића, првог предсједника Управног одбора НИУ „Просвјетни радн” и министра који је највише допринио његовом развоју и напретку 2010. године је установљена годишња награда Листа под називом „Драган Кујовић”.

Антологије, лексикони и критичка рецепција

Рекли смо да се Мироје Вуковић књижевним радом са својим пјесмама појавио још 1967. у низу југословенских листова, објављујући их у „Чику”, „Свитању”, „Студенту”, „Багдали”, „Просвјети” и другим. Године 1969. ушао је у Зборник пјесника Југославије, постао члан Књижевног клуба „Свитања”.

Мироје Вуковић је ушао у три избора прича: „Године, прича…” које су приредили Радојица Бошковић и Будимир Дубак (Ободско слово, Подгорица 1996) и „Најлепше приче савремених српских приповедача” — 2. део, приредио др Мирољуб Јоковић („Рашка”, бр. 31, 1997), те у Антологију кратке приче у Црној Гори 20. вијека коју је 2001. у издању КПЗ Подгорица приредио Милутин Недељковић. Уврштен је у више антологијских издања поезије о којима, нажалост, Мироје каже да није водио евиденцију, поред Антологије Удружења књижевника Црне Горе „Искра таинствена 2”, панорамски преглед стваралаштва УКЦГ, Подгорица 2022. године, сјећа се избора књижевника Богића Ракочевића из Подгорице, Данила Мијатовића из Никшића и др. Уврштен је у Лексикон српских писаца у Новом Саду, Лексикон писаца Црне Горе у припреми ЦАНУ, у два издања „Ко је ко у Црној Гори”, Зборнику духовне поезије у Раковици, Београд, итд.

Мироје Вуковић је у разним листовима и часописима објављивао књижевне приказе, рецензије, књижевну критику, есеје, осврте и књижевна промишљања у листовима и часописима: „Политика”, „Побједа”, „Борба”, „Ослобођење”, „Летопис Матице српске”, „Стварање”, „Овдје”, „Просвјетни рад”, „Васпитање и образовање”, „Фочанске новине”, „Дринске новине”, „Просвјетни лист”. О његовом књижевном дјелу писано у „Побједи”, „Политици”, „Борби”, „Стварању”, „Мостовима”, Ревији „Овдје”, „Изразу”, „Просветном прегледу”, „Градини”, „Дневнику”, „Јединству”, „Пољу”, „Књижевним новинама”, „Октоиху”, „Новој зори” „Градини”, „Вијестима”, Гласнику ЦАНУ, итд. Резултат тога су објављене двије књиге критике „Писци, књиге, записи…”, „Писци, књиге, записи… 2” те посебна књига о Његошу „Читајући Његоша”. А потом још много нових текстова новообјављеним књигама.

Колики је био број објављених текстова о књижевном дјелу Мироја Вуковића, говори да су до 2021. године сабрана и потом објављена два зборника под називом „Огледало времена у књижевном дјелу Мироја Вуковића” 2012., а потом други том 2021. године, под ознаком 2, са укупно преко 200 уврштених текстова наших најпознатијих књижевних критичара, књижевника и универзитетских професора, књижевне критике, есеја, огледа, студија, рецензија, књижевних приказа који су претходно углавном објављени у разним листовима и часописима. Од тада је објављено још доста нових текстова, међу њима и посебна студија проф. др Драгана Копривице „Романи Мироја Вуковића као сукоб митова и политике” („Енглеска посла” 1–4).

Тара: монографија и капитални подухват

Мироје Вуковић је аутор још једног капиталног подухвата. Наиме, он је једини досад урадио Монографију о надалеко познатој и под међународном заштитом ријеци Тари. Почео је 2003. са „Тара у слици и ријечи” да би коначно 2011. уобличио у праву монографију, са опремом најеминентнијих проучавалаца Таре, географско-морфолошког карактера кањона, њене флоре и фауне, етнологије њеног подручја, исторојских података, археолошких локалитета, туристичких и других вриједности. Све је то опремљено са преко 400 квалитетних колор фотографија а Монографија, поред српског, преведена још на енглески и руски језик. То је једина досад урађена монографија о Тари.

Преводи

Мироје Вуковић је превођен на стране језике, енглески, руски и бугарски језик.

„Тара без граница”

Заједно са пјесником Божидаром Живковићем Џигијем на Тари, на Шћепан Пољу је 1997. године покренуо међународне пјесничке сусрете „Тара без граница” и то свега двије године након што је преко Таре, у БиХ завршен рат, који су постали једни од најоригиналнијих пјесничких сусрета (а и лого је сасвим оригиналан) гдје се пјесници са Брштановице, узводно 15 км, спуштају Таром низ њених 30 букова, потом се у порти средњовјековног манастира на Заграђу одржава пјеснички матине, а навече на Тари испод моста према Фочи, на дрвеном сплаву пјесници казују своје стихове док испод њих клизи вјечна Тара а публика их слуша на обали, на сједиштима од дасака, постављених преко камења. Долазе не само веома афирмисани пјесници већ и квалитетни почетници, што је за то вријеме било скоро незамисливо, пјесници различитих политичких, националних и вјерских опредјељења чиме је у потпуности потврђен назив књижевне манифестације „Тара без граница”. Пјеснички сусрети и даље трају (мада он истиче да задњих година нема увид у њихов карактер и концепцијски ниво), а на њима је учествовало преко 500 најпознатијих пјесника од Врбаса, Новог Сада, Београда, Подгорице, Никшића, Херцег Новог па преко Требиња, Сарајева, Бања Луке до Љубљане.

Чланства

Члан је Српског културно умјетничког друштва „Просвјета”, Удружења књижевника Црне Горе и Удружења књижевника Србије као и члан Удружења новинара Црне Горе, Удружења Пивљана у Подгорици. Члан је Српског културно-умјетничког друштва „Просвјета”, Фондације Вукове задужбине „На извору Вукова језика” Жабљак-Плужине-Шавник.

Награде и признања

Поред осталог, добитник је 2024. године Међународне награде „Марко Миљанов” за романе „Енглеска посла 3” и „Енглеска посла” 4. Добитник је и новинарске награде, Плакете за унапређење новинарства Црне Горе 2012. године. При њеној додјели Драган Митов Ђуривић, један од најпознатијих црногорских новинара, образлажући награду, рекао је: „Да почињем с новинарством, угледао бих се на Мироја Вуковића.” Приликом освештања Манастира „Светог Јована Крститеља Претече” на Заграђу, 2019. Вуковић је добио сребрну медаљу Светог Великомученика Побједоносца Георгија Епархије Никшићко-Будимљанске за допринос његовој обнови. Добитник је и низа плакета, захвалница и признања.

Пива као животни и књижевни простор

Мироје Вуковић је крајем 2011. године отишао у редовну пензију и од тада се искључиво бави књижевним радом, љета проводећи у родној Пиви, од које је и животно и књижевно нераздвојан, којој се и у многим својим дјелима редовно враћа тако да је Пива у његовом дјелу не само показала и потврдила своје непревазиђене љепоте већ и постала препознатљив књижевни простор у коме се дешавају значајни догађаји, живот живе оригинални књижевни ликови и у којој се покрећу битна и општељудски значајна питања људског битисања. Неки књижевни критичари су написали не само да су преко Вуковићевог дјела упознали Пиву, завољели је, већ и осјетили неодољиву потребу да се, слиједећи његово дјело, нађу у њеном тако изазовном простору. Наведимо реченицу проф. др Вука Церовића из писма упућеног руководству општине Плужине због недодјељивања прве награде „Коста Радовић”: „Да неким случајем нестане Пиве, она би се могла препочети из књига Мироја Вуковића.”

Заграђе и обнова манастира

Мироје је од почетка био укључен у акцију обнове цркве на Заграђу, задужбине херцега Стефана Вукчића Косаче и изградњи манастира и био члан Одбора и Савјета. Акцију је водио митрополит Амфилохије а највећи допринос су дали Пивљанин Вајо Блечић те калуђер и један од најбољих наших фрескосликара Лазар Стојковић који ће и осликати цркву и постати први игуман Манастира Светог Јована Крститеља Претече, о чему је Мироје објавио књигу у колору монографског типа „Обнова цркве на Заграђу и оснивање Манастира Светог Јована Крститеља Претече” (2025).

Удружење Пивљана и књиге о Пиви

Такође, Мироје Вуковић је од почетка, како смо рекли, члан Удружења Пивљана Подгорице и предсједник Скупштине, које је у неколике деценије објавило књиге о Пиви капиталног значаја а и организовало низ других акција. Да поменемо сљедеће: организовање скупа и потом објављивање Зборника о академику Јову Вуковићу, потом академику Обрену Благојевићу о високом функционеру Црне Горе и СФРЈ Видоју Жарковићу, округли сто о школству. Успјешно је изведена акција обнове Куле Лазара Сочице на Горањску, двије библиографије са преко 35.000 библиографских јединица о Пиви. У жељи да сачувају податке и сјећања на Пиву и Пивљане који су имали далеко шири значај, одлучено је да се изда Монографија о Пиви у више томова. Већ су изашли томови о школству, шумарству, сточарству, о научницима и универзитетским професорима којих је импозантан број, о књижевницима, сликарима, глумцима, музичарима и другим умјетницима, о значајним Пивљанима до 1941., а у плану је да се издају томови о трагично погинулим Пивљанима у Другом свјетском рату, познатим привредницима, високим официрима и функционерима из Пиве те о носиоцима високих одликовања.

Опус и данашњи живот

Мироје Вуковић је до сада објавио око 30 књига. Велики број њих у више издања. „Ја, Тара” у шест и, уз то, с преводом на енглески језик.

Мироје Вуковић живи и ради у Подгорици.

Вјера Бојанић