Књижевна критика

„Књижевна критика” (извод из књига „Писци, књиге, записи…, „Свет књиге, „Рашка школа” Београд 2012; „Писци, књиге записи…”, Књига 2, као и нови текстови накнадно објављени (УНИРЕКС Подгорица, „Свет књиге” Београд, 2018). У овој књизи се налазе текстови Мироја Вуковића о познатим писцима и њиховим дјелима, попут др Вука Минића, Риста Трифковића, др Милоша Ковачевића, др Мића Цвијетића, Веселина Брновића, Рајка Петрова Нога, др Слободана Вујачића, Радојице Бошковића, др Мирољуба Јоковића, Драгослава Вуковића, Слободана Вучинића, Радисава Машића, др Вука Церовића, Живорада Бојовића, Јована Ћаласана, па до рецензија књига познатих писаца али и оних који тек крећу својом стваралачком стазом, попут др Радована Кривокапића, Петра Чабаркапе, Славојке Војиновић, Милана Милетића, Станке Ћаласан, Дарје Бошковић, Снежане Милутиновић, Вукића Обрадовића, итд. Вуковић је, такође, објавио занимљиве текстове разним књижевним поводима, реаговања на изазове који су Вуковића дубоко погађали, од Гетеа, књижевности и још понечем, изложбе фотографија о Пиви Милуна Тадића, о Тари итд. Ту су и опширни текстови истраживачког карактера који су излагани на разним скуповима, о простору Шћепан Поља између историје, легенде и стварности; о топонимима и легендама као основе за истраживање простора Шћепан Поља, топонима у кањону Таре, о простору Шћепан Поља у записима историчара и истраживача од 10. вијека до 20. вијека, о динамичној и драматичној историји Бријега у записима Милутина Вуковића. О овом стваралаштву Мироја Вуковића др Ненад Кебара каже: „Најновији рукопис књиге „Писци, књиге, записи..” Мироја Вуковића, гледано споља и на први поглед, у категоријама жанровске и стилске реторичности, личи на хибридно штиво окупљено око јединства времена настанка, но ако се пажљиво посматрају унутрашња својства која носи садржај, он има своје особине које генерише свест истог културног текста.” Перивоје Поповић: „Није тајна, нема тајновања у неповјерењу — писци о којима пише Мироје Вуковић су заиста писци. Књиге и којима се записима оглашава Мироје Вуковић су заиста књиге.” Богић Ракочевић: „Вуковић је загледан у неке феномене на чији значај указује дубином њиховог промишљања и оштро постављеним сижеима као инвентивним тренуцима при сусрету са ненаметљивим свијетом.”