Тара у мом стану

Тара у мом стану, Унирекс, Унирекс груп Подгорица, „Свет књиге” Београд, 2022, заузима посебно мјесто међу другим аутобиографским књигама Мироја Вуковића. Не само због тога што је ријеч о Тари већ о томе што она, практично, постаје основ разумијевања његове велике везаности за Тару, бављења њом, већ како се и зашто десило да настану двије оригиналне књиге какве не постоје у нашој књижевности и публицистици. И све из страха за Тару, да је, једноставно, не придаве и учине обичном баруштином, чија је једина сврха да тече кроз цијеви и производи киловате струје. Састоји се од близу 30 репортажа. Али да пођемо редом.

Прво, кроз низ занимљивих прича Мироје Вуковић открива како се стварала толика присност и везаност с Таром, од свакодневног купања, учења пливања и савладавање смртоносно опасних букова и брзака, гдје се дешавају најраличитије ситуације, а једна од њих је да је отац, бијесан што се не дају отпучити од Таре, а требало је косити траву, трпати сијено, жњети и косити жито, чувати стоку и друге послове које живот на селу налаже, па се једном прикрао и покупио купачима одјећу, а ту је било и момака скоро на женидбу. Све то свезао у свежањ, набио на штап и кренуо уз брдо. Голи свакако нису смјели ући у село. Како се завршило, остаје да се види.

Друго, ту су бројни млинови и ступе око којих се у редовима даноноћно чекало, али и ноћна неочекивана и запањујућа догађања око њих која би ноћу (сјетимо се Саве Савановића) и мртваце пробудили или живе у гроб отјерала.

Треће, можда и најважније, како је настао јединствен роман у цијелој нашој књижевности како по композицији, синтакси, лексици и, посебно, њена од почетка до краја лирска медитативност, гдје Тара као наратор постаје биће Универзума, гдје свака травка, птица, камен, литица везу своју причу. Једнога дана одлучио је да се спусти цијелим кањоном Таре, од Шљиванска до Шћепан Поља, око 100 км, што је на Мироја Вуковића дјеловало толико провокативно и инспиративно да је потом настао роман који је изазвао огромно интересовање читалаца и књижевне критике као нешто дотад невиђено. А онда необична судбина око неких пројеката у вези са овим романом, прво онај у Сарајеву, када свјетски познати ТВ уредник Нијаз Абаxић објављује на читавој страни „Ослобођења” извод из „Ја, Таре” и Вуковићу пише писмо да ће на љето да направе једну лијепу емисију, а тог прољећа, нажалост, избија рат, а потом онај у Подгорици, када познати режисер ТВ Црне Горе Хусеин Бато Дукај напише сценарио од 15 епизода играно-документарне серије, Телевизија то прихвати и кад је требало снимити прве двије пилот епизоде, дође до промјене руководства и цио пројекат се нађе у депоу за одбачене или одложене ствари. И ту се налази и дан-данас. То је та додатна судбина ове живахно испричане књиге.

Четврто, како је Вуyковић дошао на идеју да реализује изузетан пројекат — да ријека, која је међународно призната и исто толико заштићена (или би бар требало), добије прву своју Монографију. Требало је обезбиједити стручно-научни опис рељефно-географског простора Таре и њеног кањона, њене изузетно богате флоре и фауне, демографски састав, разноврсност архитектуре објеката у том простору, разноврсност историје, обичаја, значи етнолошког, археолошких локалитета, туристичких и другим могућности, а уз све то обезбиједити најквалитетније фотографије од настанка од рјечица Веруше и Опасанице, до 158 дугог тока до Шћепан Поља, када се Тара спаја са Пивом и када настаје Дрина. Од од којих ће њих око 400 ући у састав Монографије. А да би се све то обезбиједило требало је направити преко 10.000 фотографија Уз то, текст је дат упоредо на српском, енглеском и руском језику. То је до данашњег дана једина Монографија ријеке Таре. Да се зна.

Пето. И након објављивања Монографије, одабрано је 60 најквалитетнијих и најоригиналнијих фотографија које су увећане до димензија 50х40 цм, уоквирене и организована је изложба о Тари у Куслеовој кући у Подгорици која је трајала око 15 дана и обишло је најмање 3000 што грађана што ученика школа.

И онда је аутор Мироје Вуковић учинио нешто оригинално — преселио Тару у свој стан, направио систематску поставку на зидовима свог стана, чиме се Тара сасвим уселила и у његов свакодневни живот. И то је најинтересантнији и најуспјелији дио ове необичне књиге. Ево једног цитата из поставке која се нашла у његовој спаваћој соби исказан посебним поетским језиком: „Нећу о значају спаваћих соба у животу сваког човјека, хоћу да покушам објаснити откуда и зашто се Тара нашла у мојој спаваћој соби. Зар није природно да свој дан завршим одласком на починак са Таром? Већ сам рекао да је мој живот и почео у соби у којој сам рођен (и у којој сам одрастао, дакле живио и спавао) и у њој, међу тим дебелим каменим зидовима, постао свјестан постојања Таре и њеног чудног шума који ме од тада упорно пратио и дањи и ноћу, јер ни они нису били препрека њој, Тари и том њеном шуму. А кад се она, заједно са њим упила у моју крв и у моју душу, онда потом путовала са мном ма куд сам ишао. Дакле, Тара је у мени, мојој крви и души као нешто трајно. И онда је сасвим у реду да ме Тара својим фотографијама на зиду спаваће собе испрати на починак и да ме дочека у тренутку буђења. Сваки пут снажна, лијепа и орна на дружење са мном…”

Има ту још, али оставимо ономе кога ће то заинтересовати. Књижевник и наш највећи лингвиста и стилиста проф. др Милош Ковачевић каже: „Зато ако се за некога може рећи да га је Тара задужила и да јој он цијелим животом одуживао, да га је Тара љепотом опчинила, и да нико као он ту љепоту није другима умјетнички предочавао и преносио и својим дјелима за будућност завјештао — то је Мироје Вуковић. Ови записи, што их он репортажама прогласи, а која су заправо коментари о Тари и животу Мироја Вуковића, томе су најбоља потврда.”