Сачувано од заборава
Опис књиге ↓
„Сачувано од заборава”, рецензент Стево Ћосовић („Свет књиге” Београд 2017). Након завршетка Учитељске школе, Мироје Вуковић је као стипендиста фочанске општине упућен у Потколун, подручно одјељење ОШ „Митар Бакић” у Козјој Луци. Иако је био одличан ученик и од Општине тражио стипендију за студије или бар да му одложе обавезу па ће кад заврши факултет, одрадити те године стипендирања, нису му изашли у сусрет. Тако се, разочаран и онемогућен у амбицији да иде на факултет, августа 1965. године нашао у Потколуну, два сата пјешке удаљеног од Козје Луке, пет сати од Фоче, без цесте, струје и воде у школи, у коме владају бројне ендемске болести, попут туберколозе, жутице и др. Ванредно је уписао студије југослевенских књижевности и српскохрватског језика са феанцуским на Филозофском факултету у Сарајеву. На његов наговор са њим је у Потколун пошао Стево Ћосовић коме је кућа од централне школе далеко свега пола сата и већ имао мјесто у Козјој Луци, а који је студије уписао у Београду. То му је пало лакше. Дакле, овај аутобиографски запис, за који је књижевник Радојица Бошковић рекао да представља најбољи аутобиографски запис који је он читао, композиционо а и тематски се састоји од неколико цјелина: а) рад у Потколуну, ванредно студирање, интензивније бављење књижевним радом, прве објављене пјесме, неочекивана болест и завршетак у болници на Грудном одјељењу; б) након повратка с боловања рад у Козјој Луци, даље бављење превасходно поезијом, вођењем неке врсте дневних записа; в) након женидбе, на наговор супруге Загорке, јер у Козјој Луци за њу није било мјеста, повратак у Потколун гдје раде наредне двије године, напредак са студијама, изванредна комуникација са мјесним становништвом; г) одлазак у ЈНА у Школу резервних официра у Билећи, у њену 40. класу, и веома сликовито приказивање тока школовања, живот и дружење са питомцима исте класе, али и друге, старије класе; д) Стажирање у Врању, граду Боре Станковића и Коштане, сусрет са митским, књижевно опјеваним (описаним) Врањем, његовим животом али и животом гарнизона у коме стажира тих 2,5 мјесеца; ђ) повратак у Козју Луку, прије тога још један одлазак у Војну болницу у Сарајево због бубрега, завршетак студија и пријем у фочанску Гимназију „Др Симо Милошевић”, чиме се завршава и само ово казивање.
Вуковић је у овој књизи веома сликовито и доживљено приказао судар са новом реалношћу, новом непознатом средином, суживотом људи међусобно измијешаних национално и вјерски, са јаким традиционалним начином живљења, у сваком смислу забаченом и заосталом крају, што често доводи до осјећаја изгубљености и беспомоћности. Ипак, срчано се предаје учитељском раду који је напоран са 150 ученика гдје одјељења прелазе и 50 ученика па се ради у двије смјене, заједно са колегом Стевом успоставља веома динамичне односе са средином и људима у подједнаком националном и вјерском односу, помаже у разним акцијама, ораганизује курсеве описмењавања одраслих, црвеног крста, ради на активизацији омладине, организовању избора и друго. Упознаје дивне људе који им излазе у сусрет, од дборника Шабана Мекића који је од рата непрекидно одборник и то највише захваљујући српским гласовима, домаћине Данила Драшковића и Илију Ћосовића, хоџу Алију Боровину, Мирка Станића и друге.
У Козјој Луци су ту Осман Ћемо, одборник, доцније и посланик, Јанко Вуковић, Ахмо Хаџимусић, Милош Ћосовић, Мијо Врачар и други. Козја Лука као мјесно подручје има око 4000 становника и 25 села. Тек крајем шездесетих и почетком седамдесетих се организује свеобухватна акција електификације. Али ту Вуковић доживљава нове здравствене ударце, прво тешку упалу бубрега а затим и жутицу. Све то и напорни одласци у Сарајево на испите тешко му падају, али он не посустаје. Срећом, сад је ту супруга која му помаже да све преброди.
Кад је Стево Ћосовић прочитао Миројеву књигу, у рецензији је записао да читав тај крај сада живи једино у „књизи Мироја Вуковића” и додаје на крају: „Нема данас школе у Козјој Луци, ни у Потколуну, нема ни кућа ни људи. Пуста су сва села на цијелом подручју сјеверозападно од Фоче према Јахорини. Нема ни Срба ни Муслимана. Грађански и вјерски рат 1992. године оставио је пустош. Нико није остао да живи у својој кући”.
И одлазак на одслужење војног рока Мироју тешко пада. Прво, као ожењеном човјеку, посебно што није наишао на разумијевање да се супрузи ријеши питање радног односа, друго, страх да ће напорне вјежбе у Билећи, а јесу такве, знатно погоршати његово здравствено стање, али из неке црногорске традиције није тражио да буде ослобођен од службе. Напорно јесте било али витална природа Вуковића се добро сналази и он постаје понајбољи у цијелој 40. класи, добија наградна одсуства, буде четврти у класи и само због слабије оцјене из Тјелесног вјежбања — седмице из пењања уз конопац, он у коначном није био међу прва три који су имали право да бирају мјесто стажирања, иако су му све остале оцјене биле десетке, једино ТВ осмица. Вуковић веома сликовито описује школовање у ШРО, све изазове, дружења, напоре, саму Школу и Билећу. Када су поново покренути сусрети у Билећи бивших питомаца, Вуковић је ову књигу у неколико наврата слао као поклон, отприлике око 100 примјерака, и то би, како је рекао Саво Масловарић, да се плаћало плануло јер нико никад није описао то тешко, изазовно школовање а кога су се практично сви радо и с носталгијом сјећали.
Распоређен је у Врање. Сусрет са Бориним Врањем је био посебан доживљај на стажирању у том граду. Вуковић веома пластично описује Врање, старе куће из Бориног времена, посјету његовој кући, хамаму у коме се купала Софка пред удају, присуствовање колоритној циганској прослави Ђурђевдана, и ту приповиједање врви од веома сликовитог приказа, али и лиризма. Пластично и увјерљиво описује те дане стажирања, официрске ликове, посебно команданта Касарне потпуковника Медића. Што се тиче стажирања, протицало је све у реду, старјешине су га уважавале због отреситости и показивања старјешинског ауторитета, али је пред сам крај зарадио још једну упалу бубрега пијући на вјежби воду из једног бунара коју су му донијели десетари, али није хтио у болницу у Куманово већ је примао антибиотике пошто је убрзо завршавао са двоипомјесчним стажирањем, па ипак је по повратку морао да иде у Војну болницу у Сарајево.