Учитељска школа у Фочи (1960–1972)

„Учитељска школа у Фочи (1960–1972)”, рецензент др Мићо Цвијетић („Свет књиге” Београд, СДК „Просвјета” Фоча, Центар за културу Плужине 2015). У низу аутобиографског сјећања Мироје Вуковић пише о Учитељској школи у Фочи коју, након преласка из Пљеваља, похађа у наредне четири године, али који уз то не казује само о свом школовању већ о историји постојања ове школе која за својих 12 година постаје једна од најуспјешнијих таквих школа у тадашњој Југославији, што потврђују разна такмичења на којима је учествовала. Школа, кроз коју су прошле генерације ђака из свих крајева Југославије, од БиХ па до Словеније и Македоније. Трећину њених ђака чинили су они из Црне Горе, од укупно 1348 изашлих на дипломски испит, положило је њих 1023, из Црне Горе је било 316 ученика, што значи једна трећина. Дат је табеларни преглед ученика по републикама али и по генерацијама ове школе. Све је то постигнуто захваљујући фантастичној организацији директора Косте Мијатовића и веома способних професора, које је Вуковић у овој књизи појединачно освијетлио. Књига је урађена на више планова, преко основне приче самог Вуковића о школи, школским данима, друговима и другарицама, активностима, успјесима и изазовима, у чему има и личне емоције, па и носталгије, али и строго документарним прилозима како о оснивању школе, тако и непосредних цитата из области ђачког рада и живота, цитата из школског листа „Наша ријеч” о животу школе, пјесничким прилозима самих ученика, спортским манифестацијама, екскурзијама, посјетама другим школама, сјећањима појединих ученика и професора, да би све на крају било зачињено прегледним списком ученика по генерацијама, подацима кад су дипломирали, и одакле су поријеклом. У свему томе је имао помоћ свог школског друга Здравка Давидовића. Књига је опремљена великим бројем фотографија, преко 100, скоро из свих генерација и ученика и професора, колектива и активности. Овом књигом је сачувано свједочење о школи која је и у самој Фочи већ тонула у заборав, а подстакла ученике, који су се разишли на разне стране Југославије, неки као учитељи неки завршавајући факултете и докторате, да оживе сјећања, да преко интернета комуницирају и стварају клубове ученика ове школе, да из своје документације ваде фотографије и учине их јавним а тиме и њих сачувају од заборава. „Давно је мудри Иво Андрић, који је као ријетко ко знао да на умјетнички и филозофски начин самјерава прошлост, у „Знаковима поред пута” записао: „Био бих заиста потпун и прави мртвац да прошлост не постоји.” Да не би прошлост цијелих генерација Учитељске школе у Фочи (1960–1972) постала мртва, заувијек нестала из сјећања и памћења, побринуо се њен бивши ђак Мироје Вуковић, угледни прозни писац, пјесник и хроничар. Латио се захтјевног посла, уз припомоћ генерацијског друга Здравка Давидовића” (др Мићо Цвијетић). „Говорити о књизи „Учитељска школа у Фочи” књижевника Мироја Вуковића, која у себи садржи 5 времена, а то су: вријеме њеног постојања, вријеме њених професора, вријеме њених ученика, вријеме писања књиге и вријеме нас читалаца, замка је за свакога ко мисли да је то добро сагледао и спознао јер је то немогуће у свим њеним димензијама. Са које тачке гледишта прићи овој сложеној теми такође је питање без одговора. А зашто? Зато што је књига крцата људским доживљајима који имају много тога што је различито, а и заједничко за генерације које су сједјеле у клупама те школе”…„Књига је стилски поетично писана и чита се као питко романескно штиво са темом која интригира и провоцира од странице до странице и заокупља читаочеву пажњу…” (Добрило Павић). „Зато с правом Мироје Вуковић, аутор ове књиге, закључује да је без проучавања доприноса Учитељске школе у Фочи немогуће цјеловито изучавати развој педагошких институција и школства како у БиХ, тако и у СФРЈ” (Загорка Вуковић).