Године прошле

„Године прошле” — преци и потомци, рецензенти Веселин Брновић, Перивоје Поповић (УНИРЕКС Подгорица и „Свет књиге” Београд, 2015) је прва у низу Вуковићевих књига аутобиографске тематике, али која, као ни остале, није писана строго документаристички нити хронолошли већ са снажном књижевном реализацијом тако да се читају и доживљавају као књижевно дјело па неки критичари, попут „Година прошлих”, сматрају да се ради о новом роману са свим елементима које неко дјело чине романом. У овој књизи Мироје Вуковић литераризовано почиње причу о својим прецима, почев од прадједа Тодора, жене му Јање и седморице синова, од њиховог досељавања у Бријег, у Папратишта, након ослобођења Пиве осамдесетих година деветнаестог вијека као неку врсту награде за његове ратне заслуге. Слиједе казивања, сликовита, доживљена, драматична па и трагична, са пуно емоција, у која је уткан необичан и задивљујући крајолик са Таром, Пивом и њиховим суровим а опет дивним и непоновљивим кањонима, борба за преживљавање, али и драматични догађаји свјетских размјера — балкански ратови, Први и Други свјетски рат који су, гле чуда, баш на том простору показали своју ударну и погубну снагу, тако да ово Вуковићево казивање не чува само од заборава његове претке већ нуди упечатљиве и историчарима занимљиве и важне елементе увида у нашу ширу историју. Тако се ту може прочитати сликовито и оригинално обиљежавање крунисања књаза Николе 1910. на граници са Аустроугарском и Турском, какво се нигдје више не памти, када се из Никшића коњима дотјерало 2000 кантица петролеја који се мијесио са просијаним лугом, пепелом, и од тога су се правили лампиони, нека врста свијеће. Све то се поредало вијенцем Бријега, почев од ријеке Пиве и Сокола све тамо до Љубишње у дужини од око 10 км, значи наспрам двије царевине, Аустроугарске, која је била с друге стране Таре, на удаљенености свега пар стотина метара од Бријега, родног села Мироја Вуковића, и даље Турске која се од Мештревца и Љубишње пружала уз Тару према Пљевљима. Тако направљени лампиони су се навече на дан крунисања истовремено палили па се све то претварало у задивљујући свјетлосни низ. Он потом сликовито и документовано приказује долазак у Бријег српске и црногорске војске 1914. након побједе на Церу, затим прелазак преко Таре и даљем наступу према Романији и Сарајеву, када на сам Божић 1915. умире очев отац Илија док диже чашу слављеницу црногорским и српским официрима. Мироје Вуковић у књизи о прецима и потомцима драматично приказује хаос и бјежаније народа из Фоче након повлачења војске из Босне, долазак у Бријег аусторугарске војске, одвођење у логоре, окупаторске тортуре, отимање бакарног посуђа, силовања, појаву комитског покрета, страховите размјере свеопште глади и затим страшне епидемије „шпањолке” који, сваки за себе, односе на десетине живота које нема ко сахранити већ се убацују у стару Херцегову цркву на Заграђу и чека се да прође лед и дођу људи са Пивске планине да би се сахранили мртви.

Драматични су дани у Бријегу и током Другог свјетског рата. Из Фоче преко Шћепан Поља се довозе тешко пострадали „игманци” које народ, посебно жене, на својим леђима носе уз високи и стрми Соко, висине око 1500 метара, на два сата далеку Рудину у Црквичко Поље, гдје се формира Централна болница као претеча данашње ВМА. Одмах затим на Лијећевине, у једно од брешких заселака, долази Врховни штаб са Титом, Ђиласом, Ранковићем, Мошом Пијадом, Ивом Лолом Рибаром, Едвардом Кардељом. Вуковић невјероватном сликовитошћу описује тај нови живот у Бријегу, систем организације безбједности, непосредан сусрет оца Милутина са члановима Врховног штаба и Титом, доручак са њима, пјевање уз гусле и разговор о будућности након побједе над фашизмом. Ту су и доласци Ђиласа и Иве Лоле Рибара на омладинске састанке и приредбе које припрема мјесна омладина. А онда се десило и формирање Треће пролетерске бригаде баш пред Вуковићевом родном кућом у Папратиштима које је прерасло у свеопште народно весеље. Али Бријег и даље прате драматични и страдалинички догађаји. Слиједе стравичне слике и посљедице Пете офанзиве која се свом својом силином од Жабљака сручила низ Пивску планину, брешке стрмине у кањоне Таре и Пиве, и њихов одлазак преко Пиве уз стрмине Вучева према Тјентишту и Сутјесци, док на све стране у прашумским Алугама и око Пиве и уз Вучево остају на стотине лешева, гдје се скоро сасвим сасула Централна болница и Трећа дивизија Саве Ковачевића.

Ништа мање занимљиво и сликовито нису испричане ни послијератне приче, долазак нове власти, све контрадикторности успостављања новог друштвеног система, елана али и драматичних појединачних страдања у обрачунима и несналажењима. У то је Мироје Вуковић уткао и сопствени живот од првих сјећања као трогодишњака крајем четрдестих, потом необичног одласка у школу и везивања за књигу, што ће се показати као његова животна одредница, те веома проницљивог посматрања свега што се около дешава, фазе кроз које пролази у свом животу, људе које упознаје и који су на овај и онај начин оставили снажан траг на његову личност. Вуковићево приповиједање се завршава смрћу мајке Стане 1988. године, а тиме и прича о прецима и потомцима, али и о Пиви и о држави која све очитије показује знаке који наговјештавају њихов трагичан суноврат. Вуковић је стао пред самим чином тог коначног распада. Тако је ова књига једно драгоцјено, свеобухватно доживљено и испричано свједочанство о судбинским догађајима и за његову породицу и за Пиву и за друштво и системе, за саму државу Црну Гору, потом Југославију, који су се у свему томе успостављали. „Године прошле” су понајмање прича и хронологија о Вуковићевим прецима, то је историја наша, нашег свеопштег посртања, страдања, али и побједа, пут од наде до пакла и обратно, јер се, као по неком одређењу, много шта понавља у неким новим варијантама.

„Тече прича као што теку Пива и Тара, да Тара и Пива. И спаја године прошле и године садашње као што Тара и Пива кад се споје творе Дрину воду, племениту међу. Тако спојене ријеке, вјекови и људи постају уздарје које пјесник Мироје Вуковић, дијак од Шћепан Поља, поклања својим почившима, трајућима и настајашћима, уздарје које се прима са радошћу, а чува с осјећањем захвалности једнако онако као што се чува вид свога вида и срце сопственог срца.” (Перивоје Поповић). „Да није пјесника и иних књижевника и сл. стваралаца, ко би могао, ко би смогао снаге и умијећа да се макар и мало и недостојно, али добробитно одужи онима који су, како рече Мироје Вуковић, то, „заслужили својим животима и љубављу” (Перивоје Поповић. „Неко је рекао да би занатлија — столар, прије направио врата него што би их Балзак описао у свом детаљима, а ја бих додао да би путник намјерник прије прегазио цијелу Пиву него што би је Вуковић у свим својим појединостима описао. И онда се запитам: је ли Вуковић толико опчињен Пивом или, пак, њега Пива толико својата као саставни дио своје љепоте? А познато је да је врхунско духовно сједињење у нирвани, што је, у основи, и учење будизма.” (Веселин Брновић). „Ништа у овој повести није измишљано („тако је то било”), није улепшавано, а све је дато с мером списатељског дара Мироја Вуковића и из његовог (и родитељског и племенског) погледа на живот око себе, провучено, дакле, кроз диоптрију појединца све са једним циљем — „из личног, породичног али и ширег угла гледано да буде спашено од потпуног заборава” (проф. др Милица Радовић — Тешић). „Вуковић добро нађеним ријечима и сажетим изразом доводи читаоца пред такав призор и оставља га у тој атмосфери и он тако постаје пишчев сарадник, прима понуђену и обогаћује је својим виђењем. Кроз такве драматичне сцене приказано је поступање више личности преко којих је представљано чојство и јунаштво Пивљана” (Исак Калпачина). „Прво да се упитамо да ли су „Године прошле” изведене у класичном реалистичком маниру? Одговор је да нијесу. Да ли је то роман (роман — условно говорећи) постмодерне сликовитости — није. Није ни чиста хроника, ни мемоаристика. Није ни биографија. Па шта је онда?” (Јованка Вукановић).