Тајна Григоријеве пећине

Пети роман из циклуса „Енглеска посла” је роман „Тајна Григоријеве пећине”, рецензенти др Драган Копривица, Владислав Влаховић, др Драгица Ужарев и Јованка Вукановић („Ободско слово” Подгорица, „Свет књиге” Београд 2026). Књижевник Мироје Вуковић каже да је за настанак овог тома из циклуса „Енглеска посла” највише заслужан књижевник Владислав Влаховић који је био недвосмислен у ставу да овај роман тражи наставак, тачније да је недоречен и тражи одговор на отворена питања везана за Григорија Недића, а да је он као аутор сматрао да је тај циклус романа заокружен у сваком погледу, да не зна шта би то требало да евентуално буде његова нова тематика а да се не би поновио и читаоцима дјеловао монотоно. А онда се десило, каже, скоро импулсивно да у кратком периоду настане и овај пети том романескног цилуса „Енглеска посла”. Радња овог романа је временски измјештена и почиње се одвијати годину дана након Григоријеве смрти. Матија је и даље вишеструко везан за свог пријатеља. Не само да често посјећује његов гроб већ сматра да још увијек не може да одговори на нека питања која му се намећу, посебно шта је то утицало на Григорија послије оне драме и менталног хаоса у које је упао и потом његовог мистериозног нестанка. Зато трага за одговорима, на начин који никоме другом не може, а и не жели, да објашњава. Пред саму смрт Григорије му се повјерио у вези са оним својим нестанком и шта се тада десило да се врати у живот и својој породици, чак и да настави са својом хуманитарном акцијом. Зато Матија трага за том пећином дјетињства, Григоријевом пећином како ју је он назвао. У њеном окриљу, у том низу претпоставки и у споју стварног и надреалног, у амбијенту њене необичне структуре, у непосредном сусрету са мистериозним бићима каква су слијепи мишеви и свемоћног а тако вјечног шума Таре која тече испод, Матија, сазнаје да су на Григорија у сну скоро читавог живота насртали одавно покојни Гавро Оташ, Градин Боровац, којима се сад придружује и живи, политички преамбициозни Тодор Богавац, у намјери да га у том стању избезумљености коначно сломе, разоре. А онда се у том кошмарном сну у Григоријевој пећини дешава нешто сасвим неочекивано, јавља се стриц Марко, једина драга особа, што је исцјелитељски дјеловало на њега, који га на једноставан начин враћа животу и породици. Тако Матија у овом тому о свом пријатељу више сазнаје послије његове смрти него за све оне године њиховог дружења. „Тајна Григоријеве пећине” заправо је истина која може да обасја живот једног човека, а кроз то обасјање успева да осветли и разјасни све оно чиме је тај човек вољно, а много чешће невољно, био окружен. Захваљујући томе и роман (новела) „Тајна Григоријеве пећине” на изненађујући начин заокружује „Енглеска посла” Мироја Вуковића” (др Драгица Ужарева). „Овај том с правом можемо сматрати круном ове смисаоно вјешто заплетене приче, гдје аутор кроз, можда јединствен умјетнички захват једног од раније споредних јунака тако снажно намеће, оживљавајући кроз његове медитативне буре дотадашњег главног јунака, претпостављајући смрт не само као крај нечега већ можда само као неопходан услов за пуно разумијевање. Све оно што је велом тајне у претходним томовима ненаметљиво скривано, било да се радило о мјестима која с правом некада можемо сматрати „вратима пакла” или исто тако „предворјима раја”, или споредне ликове претворе у нове митове и легенде, аутор се овдје вјешто вратио кроз „мисаоне буре”, или снове новог главног јунака и опет их сакрио за нека друга времена, али сад на начин да свако свој одговор може потражити у својој имагинацији и бити задовољан њиме” (Владислав Влаховић). „Дакле, овај роман и као својеврсна литерарна фикција, коинцидира са насловом чувене пјесме Лазе Костића „Међу јавом и мед сном”, а управо у таквој равни Мироје Вуковић остварује и најбоље слике свог романа, уз повремена халуцинантна стања, упечатљиво описана” (проф. др Драган Копривица). „У таквим фатзмагоријским секвенцама, у којима се мијешају сан и јава Григорија Недића, а које Матија Бурић, као својеврсни литерарни „изасланик” самог аутора Мироја Вуковића, сликовито, поступно и микроесејистички разлаже и, потом, увезује у сопствена сазнања и претпоставке, могли бисмо назвати једном врстом магичног реализма, маркесовски улогованог у животни пут главног лика” (Јованка Вукановић).