Пут у Криводо

Посебно мјесто у романескном стваралаштву Мироја Вуковића заузима роман „Пут у Криводо”, рецензија др Марко Недић, др Мићо Цвијетић и др Драгица Ужарева („Свет књиге” Београд, УНИРЕКС, Унирекс груп Подгорица, 2024). Роман се бави почетком рата у Босни деведестих година, избјегавајући опору и трагичну фактографију, базирајући се на психолошки ниво главног јунака романа Адама Спасића и околине, освједоченог нежење и заводника, код којих долази до драматичних ломова, недефинисаних страхова, урушавања свега дотадашњег, и идеала, и морала и дотадашњих визија будућности. Стога је и мјесто дешавања учинио имагинарним, означивши га као град Н., тиме и универзалним. Све то јунака ове приче асоцира на Пекића, његов роман „Како упокојити вампира” и, посебно, јунаке овог романа са чијим поступцима инстинктивно прави поређења. И док се избјелице дијеле у двије колоне који иду у различитим правцима, и док бјеже и најближи пријатељи, наратор Адам Спасић остаје ту као свједок свега, са мистериозном женом Криводолчанком. У цијелу ту причу се уплиће прича о Криводолу, имагинарном и фикционалном граду у коме се некад срећно живјело а онда су се почели дешавати сукоби који не престају и који прерастају у редовно стање, са жртвама које доводе до тога да свак има сопствено гробље, тако да само помињање Криводола код људи изазива страх. Из таквог амбијента, за који ни наратор није сигуран да ли је сан, фикција или стварност, са њим је дошла та Криводолчанка најнестварније љепоте. Радња романа се одвија у току седам дана што асоцира на дане за које је Бог створио земљу и живот на њему а сад се за исти број дана земља распада, упадајући у несагледиве сукобе. Цио роман је саздан на драматичним преживљањима, диобама, скоро нестварним призорима у којима два пријатеља, Адам, професор географије, и глумац Зијо покушавају да остану при здравој памети и сачувају своје пријатељство.

Роман је изазвао велику пажњу критике, а на конкурсу за НИН-ову награду за 2024. ушао је у ужи избор од 26 романа. „Међутим, будући да умјетничка проза није пуко пресликавање стварности, а с обзиром на стваралачко искуство аутора, Вуковић ће том стварносном контексту обезбиједити дубља и универзалнија упоришта, како на релацијама наших простора тако и у литерарним обрасцима који се односе на Други свјетски рат” (др Мићо Цвијетић). „Пут у Криводо” је типичан антиратни роман, добар у замисли и реализацији. Можда је својим варијацијама и детаљним коментарисањем једног трагичног и неизвесног психолошког стања у којем се налазе његови ликови предуг за данашње читаоце навикнуте на брзо читање и брзо размишљање о прочитаном, али заузврат на оствареним литерарним квалитетима може да буде много привлачнији данашњим захтјевнијим и малобројнијим читаоцима” (проф. др Марко Недић). „Иако се Вуковићев роман бави низом аутентичних догађаја, са самог почетка рата на БХ просторима, у чијем је центру људски страх од насиља и смрти, он не губи већ добија на актуелности и неће је изгубити протоком времена” (Зора Јестровић), „Криводолчанка је и стварна и симболична, и материјална и сновита жена. Иако физички учествује у збивањима и окупљањима застрашених људи у подрумина н-ских зграда, у исто вријеме је безимено и нематеријално биће. Стигла је из Криводола, мјеста у којем се све искривило и покварило, у којем су људи убили љубав и спомен на њу, а онда је исто почело да се догађа и Н-у. Она спасава јунака од страха, симбол је изгубљене љубави, спаса, наде и истине. У исто вријеме њена присутност и нестајање говори о преливању Криводола у град Н, о трансформацији свакодневнице у нову стварност страха. Криводолчанка је и архетипски знак и унутрашњи водич кроз Адамов пакао” (мр Божена Јелушић)