Енглеска посла 2

„Енглеска посла” 2 — Суноврат у прошлост, рецензенти др Мирољуб Јоковић Београд, Радојица Бошковић Подгорица, др Мићо Цвијетић Београд, (ОКТОИХ Подгорица, „Свет књиге” Београд 2016) је наставак првог романа који говори о Григоријевом животу и послијератној реализацији идеје новог друштва, о бурном развоју али и даље веома идеологизованом у креацији Партије и њених успостављених органа, међу којима је апострофиран Гавро Оташ као симбол моћи и присиле. Григорије, и даље у некој врсти унутрашњег кошмара, завршава правни факултет, запошљава се прво у општини Плужине, затим у никшићкој Жељезари, гдје показује своје способности па га директор са собом води у Савезну скупштину, али то у тадашњем естаблишменту изазива узбуну, чиме се показује да је он оним непријемом у Партију на неки начин остао кадровска персона нон грата, што је за Григорија нови ударац, осјећа се неком врстом политичког осуђеника, још више се повлачи у себе и у таквом стању пролази кроз живот и кроз сва дешавања и ломове који се дешавају у друштву, због чега су га људи, не знајући за стварне узроке, сматрали особењаком. Уз то, у Градинове снове се усељавају ликови из претходног романа који више нису у животу удбаш Гавро Оташ и мистериозно нестали пјесник Градин Боровац, који као да желе да и његов сан претворе у пакао. Иако је и даље свим својим бићем везан за Партију и њене идеале новог друштва, иако својим радом и способношћу показује своје вриједности, он практично кадровски и друштвено вегетира, опрезно ступа у комуникацију с људима, али га још више боли очигледно срљање друштва у пропаст, на шта му указује један од ријетких с којима комуницира, веома талентовани глумац Никшићког позоришта Матија Бурић, који је, за разлику од Григорија, веома динамичан и друштвен, али и критичан према друштвеним појавама, а који се заноси идејом да Григорија отријезни, да му отвори очи, некад из пријатељских разлога али више да би потврдио свој его. Занимљив је тај однос — Григорије, како би се можда очекивало, не расправља с Матијом, не љути се на њега, али и даље остаје привржен оној својој младалачкој визији. У свему томе долазе деведесете и распад земље, болан, ужасан. Иритиран трагедијом која се одвија пред очима, он са Матијом организује хуманитарну помоћ у разорену БиХ, гдје су сукоби изазвали много несреће, у чему се показује веома успјешним. На сопствено изненађење на Палама ће срести Мајкла Сидана, Енглеза с којим се у младости сусрео на Тари који је један од ријетких са те западне стране који покушава да достави хуманитарну помоћ и српској страни. Отклањају се његове сумње, подозорност о разлозима његовог појављивања и међу њима се успостава нека врста пријатељства, мада је Григорије и даље веома уздржан и претјерано ћутљив.

И ту се, с овим романом, завршава то непосредно казивање Григорија Недића о себи, о људима који су га задојили новом идеологијом, о Партији и њеним директним и посредним ефектима што резултира трагичним распадом земље коју је неизмјерно волио.

„Мироје Вуковић не припада оним нашим писцима који су склони пропитивању граница властитог приповедања. Велики експерименти постмодернистичког приповедања не могу се детектовати у његовој вребалној пројекцији света. Пре би се рекло да је Вуковић писац који своје прозно писмо наслања на технике модернистичког приповедања, а то значи да га као аутора превасходно занимају неслућене могућности семантике, историјског памћења, идеолошких помрачења, живот под велом присмотре и контроле које се могу успешно разорити иронијом, хумором и свакојаким облицима песничког језика…” (проф. др Мирољуб Јоковић). „Жанровски, роман одговара типу реалистичког, психолошког и друштвеног романа, с елементима фантастичне и историјско-мемоарске прозе. Приповиједна реалност романа заснива се на два тома згуснуте прозе, на искуству догађања и људских судбина.” (проф. др Лидија Томић). „Најљепша осјећања код читаоца буди лексика о пишчевом завичају, толико поетски јака да га читалац скоро непосредно доживљава као да га гледа сопственим очима: „Пред таквим призором нико не може остати равнодушан. Човјеку се учини као да га је нека невидљива рука нагло издигла изнад земље и да тако лебди над читавим простором као какав дирижабл… Иако је Пива темељна, опсесивна тема романа, Вуковићево писање о Пиви добија универзално значење” (Благоје Вујисић). „То је потресни ламент над распадом Авнојевске Југославије и њеног друштвеног уређења који је изграђен на костима милиона жртава које су за њу пале, а који својом прокламованим начелима и опредјељењима обећао бољи живот у братском заједништву њених народа, већу слободу, братство и јединство, самоуправно несврстано друштво и срећнију будућност, а што се распало као кула од карата” (Веселин Брновић). „На који начин аутор остварује поетску вриједност, имагинативну вјеродостојност, језичку и смисаону пуноћу свог романа? Прије свега, драматуршким средствима, опозитним моделом кроз које се претапа, укршта и филтрира контроверза између строго моделоване друштвене заједнице у датом историјском тренутку, са јаком, добро замишљеном и увелике канонизованом идеолошком машинеријом, с једне, и, с друге стране, појединачних судбина, оличених у ликовима, прије свега, пјесника Градина Боровца, Григорија Недића, као наратора и истовремено пишчевог двојника, и фикционализоване историјске личности Херцега Стјепана, која је, заправо, покретач и усмјеритељ основног наратива у роману” (Јованка Вукановић).