Алуге

Роман „Алуге”, с рецензијама др Јована Чађеновића (Подгорица) и др Мића Цвијетића (Београд) („Рад”, Београд, 1996) је прича о Видаку Остојићу, родом из Пиве, Бријега, а сада судије и универзитетског професора у Љубљани, који након четрдесет година избивања, први пут долази у свој завичај на скуп Брежана који су се разасули по читавој Југославији, и тиме се лицем у лице сусреће са оживљеном прошлошћу и сјећањем које је настојао да потисне и заборави свих тих година као своје трагично искуство. Ради се о томе да је као млади присталица НОБ-а био непосредни очевидац тешког страдања партизанских јединица током Пете непријатељске офанзиве, а која је протутњала Пивом и преко Шћепан Поља. Одмах затим, одлази у Алуге, беспутну шуму, у којој је била права кланица, у покушају да нађе неког преживјелог и спаси га, и ту наилази на тешко рањену дјевојку за коју ће се касније показати да је Станица, Београђанка, склања је у пећину пошто таква не би издржала да је носи у село а и у току је била потрага непријатеља и сурова ликвидација преживјелих, ту је његује и, на сопствено изненађење, успије да је спаси. Између њих се развија снажна љубав. И кад су, након њеног опоравка, планирали да иду у Босну и прикључе се јединицама, Видак, након обиласка болесне баке, јединог живог члана породице којој жели да саопшти свој одлазак, Станицу затиче не само мртву већ претходно силовану и масакрирану. У стању ужаса, он сумња у свакога, чак и у своје другове да су га пратили и сазнали за Станицу, иако никоме није за њу рекао, у њему се јавља бијес и осветнички порив. У таквом стању избезумљености и сумње у све и свакога, Видак одлази у Босну и на крају рата, током ослобођења Словеније, одлучује да у њој остане и прекида сваку комуникацију са завичајем. Роман је психолошка драма главног јунака Видака Остојића која траје од другог свјетског рата и читаве наредне четири деценије га баца у унутрашње коловрате, и који, ношен и раздиран сумњама, раскида и са пријатељима и са завичајем и пређашњим животом, скоро пркосно, увријеђено, 40 година избива из свог завичаја, али ког никако не може да се до краја ослободи, па му једино преостаје живот самотника и патника. Али не може ни да се ослободи ни сјећања на трагично страдалу партизанку ни свог завичаја који га изнова уводи у носталгију, а упоредо са њом и у нову патњу.

„Мироје Вуковић је у овом роману прибегао опробаном поступку модернистичких романа, а то је мешање временских планова, времена приповедања и приповеданог времена, сагледавања историје из индивидуализоване перспекиве. Он је показао читалачкој публици како се прозно писмо овог аутора усложњава и потврдио свој приповедачки таленат. Његов јунак Видак Остојић приповеда из перспективе састанка с прошлошћу, из перспективе извора своје патње, из перспективе распада друге Југославије” (др Мирољуб Јоковић). „Роман „Алуге” је роман о преиспитивању савјести и доба и појединаца у њему. До ње се долази памћењем на оно што се развезује као реалност, а развезује га искључиво у резигнацијском кључу. Оно је хотимично јер се само из такве визуре може изаткати сложена драма живота у туђини и туђинства у себи. Памћење у антиципацији допушта да се обилази вријеме, и у завичају, и у младости. И оно које се доцније одиграло у средини коју није прихватило ни срце ни дух. Тако је живот постао скуп крхотина” (академик Жарко Ђуровић). „Прије ишчитавања и у току ишчитавања романа — тражио сам разлоге зашто је аутор насловио своје дјело „Алуге”. Није једна алуга, него више њих” (Коста Радовић). „У далеком граду, у породичном кругу тражио је (Видак) мир и заборав, желио је да га ништа не подсјећа на злочин и на жртву. Он страда од сјећања, од мисли, од незаборава. Трудио се да побјегне од страве, али је она у њему роварила као црв у јабуци” (проф. др Јован Чађеновић). А као за инат, наилази на Наду, кћер свог најбољег друга из младости, која га неодољиво подсјећа на трагично страдалу партизанку Станицу. „Исповиједање подразумијева постојање лица којем се исповједилац исповиједа, па је Видак Остојић за ту позицију изабрао сина Игора (и то тек кад се нашао далеко од њега, у завичају, и то путем фиктивног казивања, заправо неке врсте телекомуникације, прим. М. В.). А тога се у психи и свијести Видака Остојића доста накупило, толико довољно да се исплете позамашна романескна фабула од близу триста страница” (др Крсто Пижурица). „Камијевска и кафкијанска атмосфера овде нимало није случајна, већ је индикативна и симболична. Према томе, Вуковић мудро приповеда трагику и опстојавање човека у свом завичају, где живи попут странца и отпадника” (др Милутин Ђуричковић). „Алуге” Мироја Вуковића су епистоларни роман о једној изгубљеној генерацији” (др Саво Стевовић). „Ово је роман који врви од дијалога и хроника, он је и психолошка драма и историја, многослојна анализа карактера и судбина и све је то исказано кроз недавно време, али и као ехо давних и далеких порука, уз чију се помоћ може тумачити и оно што је било, што јесте и, слутити, оно што следи” (Велко Велковски).