Ја, Тара

Роман „Ја, Тара” („Цветник”, Нови Сад, 1991) је лирско-медитативни роман, у коме је наратор сама Тара, очовјечена, која памти времена и догађаје од постанка свијета до данашњег дана, која траје у Времену и Простору и која је свједок појаве човјека, његовог трајања и битисања, задивљујућих и ужасних његових дјела. Рецензенти су пјесници Перо Зубац и Павле Поповић (Нови Сад). У овом роману је Тара очовјечена на најљепши литерарни начин са увођењем у нашу књижевност нове лексике, синтаксе и композиционе структуре. Настала је не само као Вуковићева инспирација Таром, ријеком која је стављена под заштиту УНЕСКО-а, уз коју је одрастао, сазријевао и живот од дјетињства упознавао већ ју је родила и брига за њен опстанак када је пријетила опасност њеног потапања и претварања у непокретно језеро. Вуковић је, уједно, и први у нашој литератури, колико се зна и једини, који је литераризовао једну еколошку тему, екологију увео у највише домете наше литературе и показао нераскидиву симбиозу природе, времена, простора и човјека. Као таква, од почетка је изазвала изузетно интересовање. На првој промоцији у Фочи 1991. године говорио је књижевни критичар др Мићо Цвијетић. Познати заштитник природе и Таре Цане Јанићијевић је одмах затим организовао промоцију у Пљевљима у Гимназији, коју је Вуковић некад похађао. О роману су говорили др Раде Џуверовић и мр Исак Калпачина. Касније, у Подгорици, на њеној свестраној промоцији највише су допринијели проф. др Милош Ковачевић, један од наших најпознатијих лингвиста и стилиста, те проф. др Слободан Вујачић, који су ораганизовали велики број промоција по цијелој Црној Гори.

Ова стилски и композицино оригинална књига у нашој књижевности изазвала је велику пажњу критичара и читалачке публике, чији је свевремени јунак ријека Тара која испреда алегоричну причу од постанка, главни наратор свега што се дешава, која се исповиједа у име своје и у име бог зна колико миленијума. „Ја-Тара” доживио је досад шест издања. Преведена је и на енглески језик. Др Слободан Вујачић каже: „Књигу „Ја-Тара” требало би сви да прочитају из литерарних, али и многих других разлога, прије свега себе ради”. „Колоплет прича о Тари и прича о Човјеку, то двојство у јединству, захтијевало је изузетно пишчево владање моћима језика”… „Мироје Вуковић не оживљава само моделе античких реторичких фигура да би исказ учинио експресивнијим, него се користи и модерним стилистичким поступцима”…„Зато се као доминантна карактеристика романа „Ја-Тара” може издвојити хармонија коју чине љепоте Таре и љепоте (књижевног) пишчевог језика” (др Милош Ковачевић). „У жељи да сагледамо несагледиво, да допремо до недокучивог смисла и задовољимо исконску глад у човекову оличењу у жељи за сазнањем и сазнавањем, Мироје Вуковић нас је својим поетским исказима, својом лирском прозом, својим приповедањем које жубори попут разигране реке, упознао са својом јунакињом Таром, коју је на крајње необичан начин привео речима” (др Драгица Ивановић-Ужарев). „Роман „Ја, Тара” има помало неоубичајену архитектонску структуру. Једно његово лице чини пишчева прича о ријеци која тече кроз простор и вријеме, а друго је она прича коју приповиједа сама ријека о људима и догађајима, упорно доказујући како све тече и како се све мијења” (Радојица Бошковић). „Шта се рачуна постанком једне ријеке? Као што је први човјек, а и овај данашњи, стварао своју представу о Богу човјеколиком, дакле — налик на њега и по његовој мјери — тако је и код Мироја Вуковића постанак везан за свијет, за земаљски ток, за човјеково станиште. Није случајна епизода о постанку непосредно уз епизоду о свијету.” (Петар Чабаркапа). „И као што она својим ехом (Тара) тежи пространствима и даљинама, тако Вуковић ријечима отвара вријеме и тајанствена мјеста у њеном приобаљу” (Богић Ракочевић). „Писац даје скривену причу ријеке Таре (која је овдје и жена, и мајка, и вила, и опет нешто више од свега тога) кроз топосе какви су напр. Ђавоље лази, Левери, Невиђено, Буљков камен, Тепца, Продрти до, Сиге, Плави вир, Манита врела, Вучегрло и др, који у једноличности медијског језика дјелују експресивно, било видљивом творбеном мотивисаношћу, било замагљеном етимологијом” (др Милица Радовић-Тешић). „Коначно, читајући редове ове изузетне исповијести, намеће се једно интригантно питање: да ли то Тара зна оно што ми не знамо, оно што само слутимо, што сањамо, чега се плашимо и чему се надамо?” (Софија Јеловац). На енглески је роман превела Весна Милијашевић, Београд.